Prestani da se pitaš!
Prestani da se pitaš zašto je nemoguće ugoditi svijetu I za promjenu počni
da ugađaš sebi. Nema tog maksimuma koji ćeš dati, pružiti i postići, a ostati
dobar. Koliko god dobra u tebi ležalo, koliko god ga darivao I njime bogatio
svijet I ljude oko sebe, džaba. Nema te osobe koja će to shvatiti. I nema tog
mira koji nema cijenu. Shvati!
Ponekad je potrebno I sa najtežim činjenicama se suočiti, kako bismo mogli dalje. Koliko god nas pomisao na neke teške istine boljela, manje boli ako se s njima suočimo. Zato to treba učiniti već sa prvim naznakama da boli. Neko će možda to shvatiti kao stavljanje prsta u oko, ali neka. Saznanje, ma koliko teško bilo, bolje je nego zavaravanje I svakodnevno mučenje pitanjima na koja nemaš odgovor.
Lakše ćeš koračati svojim putem i stazama onda kada znaš da si baš sve dao od sebe, sebi i svijetu oko sebe. Najbolje što umiješ. Onda kad shvatiš da si što jesi u svakom mogućem trenutku, shvatićeš još nešto. Možda ne odmah i možda ne lako, ali prije ili kasnije hoćeš. Shvatićeš da ono najbolje od nas znači sve. Ako je pak to sve nekome ništa, onda ništa. Okreni se i idi. Laganog koraka, bez bespotrebnog tereta od koga će ti samo korak težati i teško ćeš moći naprijed. Bolovi prestaju onog časa kad preživiš najteže udarce i ostaneš na nogama. Jer ako te ti najteži ne obore, neminovno shvatiš da je potrebno samo jedno.
Da prestaneš da se pitaš!
I da kreneš dalje.
I nije važno više ko je taj kome je sve tvoje ništa. Ma kako djelovalo obeshrabrujuće i očajno izgledalo ako je to neko tvoj, ako je to dio tebe, plod tvoje utrobe... Ako je to neko blizak boli više, muči jače. I prođe. Ako nije, mnogo je lakše. Ali i tad boli. I prođe. I suze na kraju presuše. I toliko naučiš da živiš s tim da sam sebi počneš da se čudiš da jesi. Da si uspio. Da možeš.
Prestani da se pitaš!
Nastavi da živiš!
I shvati da nisi rođen da bi te svi voljeli i da bi druge šarmirao. Rođen si da zasijaš u svom punom sjaju. Rođen si s misijom. Zadatkom. I zato nikad nemoj da prestaneš da budeš ljubav, zahvalnost, mir. Budi ono zbog čega si tu. Prestani da budeš ono što neko traži da jesi, kako bi njemu bio potaman i kako bi te on zbog toga volio. Prihvatao. Odobravao.
Prestani da se pitaš!
Nastavi da živiš!
Ako makar i na tren dozvolimo da smo tuđi, ma koja svrha toga bila, usput ćemo samo sebe izgubiti. A to ne trebamo, ne možemo i ne smijemo. Nema te osobe na ovom svijetu kojoj bismo ugađajući, smjeli dozvolili da se cjenjkamo svojom ličnošću, sobom. Jer ko si ti kad sebe izgubiš?
Zato prestani da se pitaš!
Živi!
Nastavi da živiš!
Ponekad je potrebno I sa najtežim činjenicama se suočiti, kako bismo mogli dalje. Koliko god nas pomisao na neke teške istine boljela, manje boli ako se s njima suočimo. Zato to treba učiniti već sa prvim naznakama da boli. Neko će možda to shvatiti kao stavljanje prsta u oko, ali neka. Saznanje, ma koliko teško bilo, bolje je nego zavaravanje I svakodnevno mučenje pitanjima na koja nemaš odgovor.
Lakše ćeš koračati svojim putem i stazama onda kada znaš da si baš sve dao od sebe, sebi i svijetu oko sebe. Najbolje što umiješ. Onda kad shvatiš da si što jesi u svakom mogućem trenutku, shvatićeš još nešto. Možda ne odmah i možda ne lako, ali prije ili kasnije hoćeš. Shvatićeš da ono najbolje od nas znači sve. Ako je pak to sve nekome ništa, onda ništa. Okreni se i idi. Laganog koraka, bez bespotrebnog tereta od koga će ti samo korak težati i teško ćeš moći naprijed. Bolovi prestaju onog časa kad preživiš najteže udarce i ostaneš na nogama. Jer ako te ti najteži ne obore, neminovno shvatiš da je potrebno samo jedno.
Da prestaneš da se pitaš!
I da kreneš dalje.
I nije važno više ko je taj kome je sve tvoje ništa. Ma kako djelovalo obeshrabrujuće i očajno izgledalo ako je to neko tvoj, ako je to dio tebe, plod tvoje utrobe... Ako je to neko blizak boli više, muči jače. I prođe. Ako nije, mnogo je lakše. Ali i tad boli. I prođe. I suze na kraju presuše. I toliko naučiš da živiš s tim da sam sebi počneš da se čudiš da jesi. Da si uspio. Da možeš.
Prestani da se pitaš!
Nastavi da živiš!
I shvati da nisi rođen da bi te svi voljeli i da bi druge šarmirao. Rođen si da zasijaš u svom punom sjaju. Rođen si s misijom. Zadatkom. I zato nikad nemoj da prestaneš da budeš ljubav, zahvalnost, mir. Budi ono zbog čega si tu. Prestani da budeš ono što neko traži da jesi, kako bi njemu bio potaman i kako bi te on zbog toga volio. Prihvatao. Odobravao.
Prestani da se pitaš!
Nastavi da živiš!
Ako makar i na tren dozvolimo da smo tuđi, ma koja svrha toga bila, usput ćemo samo sebe izgubiti. A to ne trebamo, ne možemo i ne smijemo. Nema te osobe na ovom svijetu kojoj bismo ugađajući, smjeli dozvolili da se cjenjkamo svojom ličnošću, sobom. Jer ko si ti kad sebe izgubiš?
Zato prestani da se pitaš!
Živi!
