Imala sam danas važnog posla...

Imala sam danas važnog posla…

Valjalo je ispuniti obećanje, ranije dato mom malom anđelu. Nije baš da sam morala uložiti ogroman trud, nije trebalo daleko otići, nije mi trebao ni novac, ni telefon, ni računar, niti “Klepetalo” u glavi koje neprestano vrti isti film. Samo dobra volja jedne blesave majke da se opusti, prepusti i podjetinji. I malo vremena. Sjajno! A vjerujte mi da je baš tako i bilo...

Imala sam danas važnog posla…

Trebalo je napraviti kuću od lišća, zajedno sa Milanom, onako dječije ushićenim, jer slijedi prava oktobarska poslastica. I tako, pređemo ulicu, dođemo na gradilište, jedino pravo zeleno ostrvo na betonskoj džungli oko nas, i krenemo sa gradnjom. Štapovi i lišće svuda oko nas, sunčani oktobarski ponedeljak, povjetarac koji pomaže lišću da se rastane od svog domaćina za ovu sezonu, poneka ptičica, poneki šetač i mi. Svuda oko nas užurbanost prvog radnog dana u sedmici, a za nas je vrijeme stalo. 

Jer, imali smo danas važnog posla… 

Milan i ja. I priroda. I jesen. I oktobar. I sve njegove boje i mirisi. I tako... Zaboravila sam na sve o čemu sam prethodno mislila. Na sve izazove, brige, planove. Bila sam na tom magičnom mjestu, tako zahvalna, nasmijana i srećna. Zemlja mi je, onako meka i blatnjava, bila prijateljica, pa sam je milovala rukama jednako kao i moje dijete od 4 godine. Drveće smo grlili i ne obazirući se da li će neko reći kako smo skrenuli s uma. Pričali smo sa, kako ih mi zovemo, crvenim bubama koje su prekrile stabla. Milan je ljubio gusjenicu, pokušavajući da je zaštiti i tražeći listić kao njeno stanište…u prvi mah se naježih zbog tog poljupca, a onda promislih i pomislih, pa šta!? Sve mi je u toj igri i gradnji naše jesenje kuće bilo blisko. Šuštanje lišća, njegov miris, miris zemlje, drveće, ptice, sunce, oblaci, svemir. Sve. Čak i zemlja na našim rukama, patikama, Milanovim usnama (poljubio je gusjenicu, sjećate se…) U mislima sam grlila cijeli svijet i osjećala ljubav i zahvalnost.

Sjetila sam se kako ljudi vole reći (objašnjavajući uglavnom svoju krutost) da sa obe noge čvrsto stoje na zemlji. Gravitacija se pobrinula za stajanje, to je dokazano. Ali za ono što oni žele reći, pobrinuli su se sami, to je sigurno. A ja, ja sam poželjela da više nikad ne stojim čvrsto, jer što čvršće stojim, to sve manje imam sebe. Sve više imam ljuštura, pravila, moranja, nemanja, briga, ozbiljnosti, izgovora, a sve to kako se čvrstina mog koraka ne bi poljuljala. Ta krutost mi ne treba, jer mi ne služi. Ne treba ni drugima, ali moraju to sami shvatiti. Praviti kuću od lišća, otvoriti pritom sve svoje prozore i vrata, e to je ono što mi treba, to je ono što mi služi i što pomaže kiseoniku da dospije u sve djeliće mog tijela i duše, tako da osjetim da dišem i živim.

Imali smo danas važnog posla… 

Istina je da je mogao sačekati, da je i prečeg posla ponedeljkom u jedan popodne bilo, ali je takođe istina da me baš briga. Trebalo je ispuniti obećanje vrlo važnoj maloj osobi u mom životu. A on je tačno znao šta želi, kad, zašto i kako. Ali nije mogao sam. Ili je znao ono što ja nisam. A sada znam... Da mi je kuća od lišća trebala kao vazduh, možda i više nego njemu. Djeca jednostavno znaju. Ta dva sata donijela su mi više rezultata, nego ko zna kakav rad, trud, mozganje, trčanje pred rudu, i šta ti ja znam. Više sam se sa svojim sinom, sa samom sobom i prirodom sjedinila, rekonektovala i probudila, u ta naša dva, nego u sve ostale sate...

Jer, imali smo danas... Pravili smo… Zahvaljivali smo se prirodi što je tako čudesna, grlili i ljubili cijeli svijet. Srećni. I svjesni da od zahvalnosti i ljubavi nema važnijeg posla…