O herojima

Ima mnogo rđavih ljudi na svetu, ali iz razloga koji su vrlo različiti: jedni su rđavi zato što su nesrećni, drugi zato što su bolesni, treći su loše vaspitani, četvrti što su po prirodi samoživi. Broj dobrih je tako malen, da je pravo čudo kako ih ovi rđavi ne pojedu. Jedna španska poslovica kaže:"Neka Bog poživi rđave, jer ih je mnogo više". Čovek je dobar samo po jednom razlogu: ako je zdrav duhovno, a naročito ako je zdrav duševno. A rđav čovek je rđav iz više razloga, i na više načina. Međutim, onim dobrim pripada dužnost da od rđavih brane ne samo sebe, nego i ideal o dobrom. Ovi malobrojni dobri ljudi prave korisne revolucije, daju ideji sjajne heroje, i donose dobre zakone. Oni vuku sa sobom ka idealu neizmjernu masu rđavih i glupih. Istoriju, istina, nisu pravili samo dobri ljudi, nego zajedno s rđavim i najrđavijim; ali su sve dobre puteve ljudstvu prokrčili samo dobri ljudi, boreći se i protiv samih zakona prirode, koji ne poznaju dobro, nego samo slepu silu. Zato će biti spašeno ljudstvo kada bude razumelo da je svakidašnji dobar čovjek u stvari jedan svakidašnji heroj.

Jer se često ne može biti dobar za druge ljude, bez štete za sebe; niti se uvek činiti dobrota drugom, a da se ne učini sebi poneka nepravda. Kad je Sokrat rekao da je vrlina najveće dobro, i da samo čineći dobro delo, čovek čini i samom sebi korist, ovo je tačno samo u načelu. Učiniti sebi dobro 251 sa što manje zla za drugog - ovo je, prema opštem osećanju u ogorčenoj ljudskoj utakmici već dovoljan ideal o dobru. Kad ljudi ne bi bili jedan drugom zlotvori, ne bi apsolutno bilo nikad potrebe da se govori o dobrotvorima i dobročinstvima, niti bi milosrđe bila prva čovekova vrlina. Ali kao što ima ljudi glupih duhovno, ima ih i glupih moralno. Ovo su najopasniji ljudi i najmračniji glupaci.

Blagorodni ljudi ne znaju za opreznost, jer istinski i po instinktu čovek plemenit nikad do kraja ne veruje da zlo odista postoji. Opreznost je jedna vrsta zloće prema drugom, koliko je nužna mera prema sebi. Velika opreznost dolazi iz nepoverenja u drugog, a nepoverenje je podcenjivanje ljudi.Najbolji ljudi bili su lišeni ovog instinkta, i dobri su ljudi zato i najveći i stradalnici. Zbog ovog su opreznost antički Grci smatrali i proklamovali sumom pameti. - Međutim, i kukavice ne smatraju sebe plašljivim, nego samo opreznim. Odista, ne zna se tačno gde svršava kukavištvo, a odakle počinje prava i mudra opreznost. Jedan primer opreznog čoveka izgleda mi da je bio atinski vojskovođa i mudrac. Fokion, koji je nabusitim a slabim Atinjanima ovog vremena govorio: "Budite ili najjači ljudi, ili prijatelji najjačih ljudi ". Stari Grci, još iz vremena Homerovog, smatrali su mudrošću pokazati krajnju pokornost prema "mnogo jačim ".


Iz knjige "Blago cara Radovana" - Jovan Dučić