Meditacija – Zašto se mučiti 3

Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo. Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine.

Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše, izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini... Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni.

Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si. Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema više žudnje. Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.

Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.

Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće,

to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.

Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti. Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju... Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora.

Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti je drugi prepričavaju.

Iz knjige "Meditacija za početnike" - Henepola Gunaratana

Meditacija - Zašto se mučiti 2

Zaglibljeni smo u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih samo bila srećna. Kad bih samo našla nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubila deset kila, kad bih samo imala plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom klupku mentalnih navika, Gordijevom čvoru koji smo uvezali, malo-pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo-pomalo.

Možemo podesiti svoju svesnost, pažljivo iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad. Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, ali isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.

U svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno.

I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”. Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”.

Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju 10 opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše. Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. 

Iz knjige "Meditacija za početnike" - Henepola Gunaratana

Meditacija – Zašto se mučiti 1

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme otisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu. Sediš i odjednom shvatiš da život provodiš tako što prolaziš mimo njega.

Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, bneki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećna”.

Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba. Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovana. Osećaš se odvojena od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepila? Nisi. Jednostavno, ti si ljudsko biće. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga druga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve to. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde u potiljku koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolja.“

To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda. Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir.  Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja se neprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost. Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo?

Iz knjige "Meditacija za početnike" - Henepola Gunaratana

Iskustvo

Koliko god nam je prijatelj, toliko nam je i neprijatelj. Prije svega zbog toga što nikada ne može biti samo dobro ili samo loše, samo prijatno ili samo neprijatno, iskustvo je jedna šarena salata u kojoj nema šta nema! Ko se snađe, dobro odvaže, slijedi malo i osjećaje i vjeruje sebi, svaka mu čast! Ali ako od te šarene salate očekuje da mu bude jedina vodilja, e to onda može biti hendikep.

Prijatelj je, jer zahvaljujući njemu učimo, prepoznajemo, neke stvari i žmireći možemo da radimo. I zbog toga što nas ponekad vodi i pomaže nam da, kao po nekom automatizmu, savladavamo prepreke i idemo kroz život. Što ga više imaš, trebalo bi da više naučiš i bolje funkcionišeš. Trebalo bi da su ti i čula izoštrenija i reakcije na mjestu. Kad se čovjek malo zamisli, ponekad nam je više od desne ruke. Toliko umije da nam pomogne i da nas izvješti. Prijatelj nam je i onda kad ne učimo na sebi, nego gledajući ljude pored nas, dakle putem njihovih iskustava. Iskustvo nam pomaže i u tome da prepoznamo grešku onda kad je ponovimo. Mnogi vole da kažu da je jedini način da se izbjegnu greške, upravo iskustvo. A isto tako da je jedini način za steći iskustvo, praviti greške. Ima smisla. Učiš li da plivaš, tačno znaš šta da radiš kako ne bi potonuo. Voziš li bicikl, znaš kako to da radiš da ne bi pao...Iskustvo je čudo! Posebno za radnje koje učiš, učiš, naučiš i onda znaš.

Ali toliko toga stane u ovu jednu riječ. Iskusiti. Iskustvo. Iskustva. Toliko ih je i tako su različita. Povezljiva i nepovezljiva...

Kako prepoznati situacije u kojima nam određeno iskustvo prestaje biti prijatelj i postaje neprijatelj? Da li nam zaista postaje neprijatelj, ili mi to od njega pravimo? Da li povezujemo ono što ne bismo trebali, da li se oslanjamo na neke osjećaje od prije koji nemaju veze sa ovim sad? Gdje to dozvolimo sebi da određena iskustva trpamo u pogrešne koševe? I zašto to neumorno radimo? Znate onu često izgovaranu rečenicu: "Znam ja to iz iskustva", a stvar nema ni veze ni pojma sa onim o čemu se razgovara. Slične stvari uopšte ne moraju imati veze među sobom, ali dođe valjda trenutak kada nam se sve stopi. Mašinerija zakaže. Ne bi mi bilo žao, da se poslije mnogi od nas ne lupaju po glavi, pitajući se gdje nam je pamet bila. Ali to opet ne znači da nas neko naredno brkanje pojmova opet neće lupiti po glavi. A onda zbunjeni i načeti, sumnjamo u sve, postajemo nepovjerljivi i prema sebi, a posebno prema drugima i to je sjajan put za kriviti isustvo, a ne sebe.

Jedna sjajna izreka kaže: " Iskustvo nije ono što vam se dešava, to je ono što radite sa onim što vam se dešava." Mislim da je toliko toga rečeno u ovih nekoliko riječi. Mislim da i sebi i svojim iskustvima trebamo dati šansu. Ako dosadašnji način, pogled na stvari i reakcije nisu urodili plodom, zašto nešto ne promjeniti? Zašto ne iznenaditi sebe, učiniti nešto potpuno drugačije, suprotno od onoga što se u određenom trenutku čini logičnim? Šta nam se može dogoditi a da već prije nije? Loše iskustvo? Pa šta?! Ili možda dobro, sjajno, predivno, nezaboravno životno iskustvo. Možda umjesto da se lupimo po glavi otkrijemo da nije sve onako kako nam se činilo i zahvalimo sebi. Neka vas neka naredna situacija podsjeti na to.





Izreke o iskustvu:

"Iskustvo nije ono što vam se dešava, to je ono što radite sa onim što vam se dešava."- Aldous Huxley                      

"Pored svih počasti koje mu se odaju, iskustvo je uzaludno i nepotrebno. Iskustvom se niko nikad nije mogao koristiti, čak ni ličnim. Iskustvo je staro i gorko, teško i crno." - Matija Bećković

"Naše živote više oblikuju naša očekivanja i nadanja, nego li naše iskustvo." - Bernard Šo

"Ništa nije tako lako naučiti kao iskustvo i ništa tako teško kao primjeniti ga. - John Billings

Život je kratak, a sticanje vještine dugo, dok je zgodna prilika trenutna, iskustvo varljivo i odluka o prosuđivanju teška. - Hipokrat

Iskustvo kao da kazuje da samo budale imaju povjerenja, da samo budale vjeruju i prihvataju sve. Ako je to istina, onda je ljubav najbudalastija: ne temelji li se na povjerenju, vjeri i prihvatanju, onda nije ljubav." - Leo Buscaglia

Laku noć, za dobro jutro

Jednostavno je. Da. Ali s tom razlikom što kad vas kamenčić žulja u cipeli, onda zastanete, jednostavno izujete cipelu, izbacite kamenčić i to je to. Idete dalje laka koraka. Riješili ste problem. Ali kada nam u životu zasmeta neki kamenčić, neki kamen ili ne daj Bože gromada, stijena, mi se ponašamo kao da se ne dešava apsolutno ništa. Zašto? Da li zato što smo navikli na liniju lakšeg otpora, da li zato što smo kukavice i plašimo se kako dalje? Da li zbog navike? Gdje nastaje ta razlika u reagovanju na žuljanja? Istina je to što svi mi u prvi mah pomislimo. Da nije isto žuljanje u cipeli i ono životno. Istina, potpuno se slažem da nije isto. Još je gore. Cipele izuješ prije ili kasnije. Ali ono životno žuljanje se ne izuva, rješava se. A svašta nam lošeg čini. Žulja, guši, opterećuje, pati, muči, sistematski uništava, dekocentriše, izluđuje, sve po malo. A mi ništa. Kao da se ništa ne dešava. A nije nam dobro. Kukamo, plačemo, žalimo se, a ne mijenjamo ništa. A to je jedino što nam treba.

Dakle, nije važno šta je to što nas muči, da li je to posao, kolege, novac, brak, prijatelji, kilogrami ili samo kamen u cipeli, mušica koja nam zuji oko glave. Sjetite se samo sa koliko sigurnosti i odlučnosti lovite "zunzaru" ili komarca, ili izuvate cipelu da izbacite uljeza. Princip isti. Bez obzira na problem. Zašto? Pa jednostavno zbog toga što nam sve ono, što nam ne dozvoljava da nastavimo svojim putem, ne treba. Sve što nas guši, ne dozvoljava nam da dišemo. Ono što nas opterećuje, ne da nam da zaspimo. A nesanica može i da razboli...

Zašto, pitam se, ozbiljnije shvatamo kamenčić u cipeli, nego čitav svoj svijet. Zašto nam je teže dovesti svoj život u red, nego loviti muve i komarce? Gdje ta odlučnost u nama nestane, kad stvari postaju sve gore? A ko proba, shvatiće da razlika gotovo i ne postoji. Nekoliko poteza, nekoliko koraka, onih pravih, i to je to. Neuspjeh? Pa nije vam prvi put. Šta biste uradili da iz prvog poteza ne izbacite kamenčić? A ko vam može zabraniti da se borite dok god se ne izborite? Niko. Pa onda, šta čekate? Probajte, ali ne stidljivo, nego odlučno. Možda se iznenadite kad shvatite koliko je u stvari lako? Koliko je lako odlučiti se reći laku noć svemu onome što vam ne treba i smeta, a dobro jutro svemu što toliko želite, što vam je prijeko potrebno i što će vam dozvoliti da nastavite dalje laka koraka...

Tako je lijepo biti iskren

Što se mene tiče, nema te cijene koju bih platila da ne budem što jesam, iskrena. Psiholozi kažu da svako od nas slaže barem jednom za svog života. Ja mislim da je to premalo i nemoguće, iako ne volim neiskrenost. Treba se samo sjetiti onog trenutka kada ste bili neiskreni prema sebi ili prema nekom drugom. Zaboravimo sada razloge. Sjetite se situacije u kojoj ste nekoga slagali, u kojoj niste bili iskreni...Kakav je osjećaj? Jadan, prazan, ružan, odvratan, takav da sigurno manje volite sebe. Ako još uvjek u vama postoji čovjek. Ako ne postoji, onda nemamo o čemu da pričamo. I nije važno da li lažete sebe ili druge, poslije izvjesnog vremena to toliko pređe u naviku i prosto vas obilježi. Ko zna šta se čovjeku usput dogodi i gdje zastrani, pa zaboravi na tu tako cijenjenu vrlinu. Da bude iskren, da govori istinu.

Zaboravi na to koliko samo sreće i ljubavi iskrenost nosi sa sobom. Koliko opuštene, slobodne komunikacije i verbalne i neverbalne. Sjetite se samo nekog lažova u svom životu i kako se i njegova mimika i govor tijela i sve nekako promjeni kad počne da vas "masla". Sjetite se i trenutka kad ste i sami odlučili da ne budete iskreni prema nekome iz bilo kog razloga, sjetite se te svoje smušenosti, nespretnosti...kao da se sve udruži protiv vas, pa ne znate ni šta ni kako. Uh, muka je to. Kako onda, pitam se, nekome laži mogu postati način života, kako i s kojim ciljem se upetljaju u te ralje laži i prigrle ih kao nešto normalno i svakodnevno? Kako kad je tako mučno? Ali, valjda oni to najbolje znaju...

S druge strane tako je lijepo, djelotvorno i vjerodostojno biti ono što jesi, govoriti ono što misliš, gestikulirati i svakim svojim pokretom biti usklađen sa sobom i drugima. Pogledati ih u oči. Mnogi vole reći kako ljudi vole da ih lažu, da im se ne kaže istina. Mislim da to nije tačno, jer i onda kad nam se ne svidi ono što nam neko iskreno saopštava i istina koju od nekoga čujemo, ma koliko nam teška bila, imamo to što imamo i na nama je da vidimo šta ćemo s njom. A s lažima zna se. Jedna vezuje drugu, druga treću i tako dalje. Sve do trenutka dok se, a dođe on prije ili kasnije, istina odnekud ne pojavi.

Sigurno znam da ne bih bila u koži u kojoj mora da je jako tijesno i neudobno, kad pored iskrenosti i istine, biraš laži i obmane. Kad se lišavaš opuštenosti, ljubavi, poštovanja i povjerenja, a svjesno biraš put straha, prijekora, kazne, nerijetko i bolesti. A sve kreće bezazleno, možda samo zbog toga što u većini slučajeva istina nije obavezujuća, što pređe u naviku, što misliš da je bezazleno, što donosi neki trenutni "ćar". Nije baš da nam kao Pinokiju poraste nos...Ali vrlo lako možemo da izgubimo kompas, sebe, druge...

(Još) Uvijek postoji izbor

Nije istina da izbor ne postoji. Ne slažem se da ne može bolje, više i drugačije. Ne slažem se da su nam ruke vezane. Možda samo mozgovi. Da! I moj je dugo vremena bio vezan, ne malo, nego na mašnu i na čvor. I ja sam mislila da tako treba... Kakva opravdanja čovjek svakodnevno sluša? Npr. opravdanje da je nekome svega preko glave, pa je prestao da se bori, ili da on ne može ništa da promijeni, da drugi odlučuju umjesto njega, da je svezao "kreditnu" omču oko vrata, da nema vremena, novaca, da ga niko ništa ne pita...

Toliko nas je neko uvjerio da ne znamo, ne možemo, nismo vrijedni, nismo sposobni. Ko nas je uvjerio? To nije ni važno. Svakoga neko. Možda roditelji (u strahu i najboljoj namjeri), možda nastavnici, možda prijatelji, možda tzv. velike gazde, koje su kao kolera, kao epidemija rasprostranjeni i haraju ovim ludim vremenima, možda političari... Toliko smo kao pojedinci, kao grupe i kao društvo navikli na ograde, barikade i prepreke, da više ne vladamo svojim životima. Toliko smo počeli da ličimo jedni na druge...ali ne na one koji i dalje znaju koliko umiju i mogu, na one rijetke srećnike koji ne moraju iz početka, jer još uvijek nisu zaboravili. Počeli smo da ličimo na onu većinu koja je toliko odustala od sebe, da je prosto postala rasuta, razmeđena, zalutala, koja više ne može da se pohvata, koja je tuđa.

Što je najgore, kao svjesni smo mi da stvari nisu u redu, kao znamo mi da je sve ili većina stvari onakva kakva ne treba da bude, kao sve mi znamo...i ništa! Došli smo u fazu da nam je nenormalno postalo normalno, da nam je tužno postalo smiješno, da nam je nebitno postalo bitno. Toliko smo sebi marginalnosti dozvolili, iza toliko smo se maski sakrili, da više nemamo pojma koliko bismo slojeva sa sebe trebali svući, kako bismo se ponovo pronašli. Znam to i sa sigurnošću to tvrdim, jer je taj pogrešan put bio i moj put. Mislila sam da moram, da sam dužna njime da koračam...I mene su zamalo uvjerili. Život je težak! Moraš! Kako drugi! Nije lako! Samo ti ćuti! Budi srećna! Šta ti je? Ne može drugačije!

A onda sam se jednog dana pogledala u ogledalo, ali se više nisam mogla pronaći. A poželjela sam se. Sebe. Ljudi oko sebe koje sam nekad poznavala. Nas. I odlučila da izbor postoji. Ne mogu da pronađem njih, sve dok oni to ne odluče, ali nešto ipak mogu. Mogu da pronađem sebe. I to što prije. Jer što prije počnem da se tražim, sve su veće šanse, da ću u tome brže i uspjeti. Za sve u životu treba da dođe taj trenutak, samo jedan toliko željeni trenutak, onaj u kome jednostavno više ništa nije isto. Trenutak u kome se ohrabriš i shvatiš da zaista hrabre i Bog čuva. Da li zato što su hrabri ili jednostavno zato što su odlučili da su samo oni i niko drugi odgovorni za sebe.

I znate šta?

Ništa ne fali vašem putu ako se nalazite tačno tamo gdje ste trebali, željeli i htjeli da budete. Naprotiv, uspjeli ste!

Ništa ne fali putu na kojem se trenutno nalazite ni ako ste odustali od toga da postignete sve o čemu ste sanjali, maštali, što ste željeli. Ali to jeste znak da vi niste uspjeli!

Mnogo toga, pak, fali putu kojim gazite svaki dan, ukoliko ste umorni, tromi, skršeni, svjesni da se svaki atom vašeg tijela buni koračanju istim. I ukoliko ste svjesni da je negdje, ali ne tu, put koji je stvoren da bude samo vaš!

Spriječite eksploziju misli

Imali ste težak dan. U stvari, imali ste tešku nedelju. Ma stanite, imali ste težak život! Umorni ste, iscrpljeni, razdražljivi. Sve vam smeta, a glava vam je puna stvari koje treba uraditi. Iscrpljeni, u takvom lošem raspoloženju, podsjećate sebe na sve te ljude koji zavise od vas. Možda se čak osjećate kao da vas pomalo iskorišćavaju. Ričardova ( suprug ) baka Emili uvijek je govorila:"Dobar je to život, ako ne pokleknete", i bila je u pravu! Toliko toga može da nas savlada, ako to dozvolimo.

U tim trenucima, posebno je važnoprepoznati nevjerovatnu moć misli. Samo priznanje njene snage i jednostavno prihvatanje uloge koju ona tada ima, može vam spasiti život.

Izgleda da postajemo svjesni da je um dio našeg života baš kada smo najviše iscrpljeni. U tim periodima postajemo ranjivi. Dovoljno je loše to što smo zbunjene, idemo sto na sat i ne znamo gdje nam je glava. Upravo je to trenutak kada naše misli počinju da se kovitlaju i to obično u negativnim pravcima. Analiziramo naše živote, ocjenjujemo svoje frustracije i u svojim glavama izmišljamo svakojake scenarije, zlu ne trebalo. U mislima gradimo čvrste, neoborive slučajeve kako bismo opravdali sve razloge zbog kojih je naš život van kontrole. Sve ovo je samo "fensi" način da kažemo da previše naduvavamo stvari ili, možda je bolje reći, "previše razmišljamo o stvarima". To je kao da nam se u glavi dešavaju prave "eksplozije misli"!

Sam čin priznavanja takvog razmišljanja je kao da se probudite i vidite šta se dešava u vašoj sopstvenoj glavi. To je skoro kao da gledate film - jedina razlika je što umjesto njega gledate sopstveni život sa svim frustracijama.

Možete da smanjite stresni efekat ovih misli tako što ćete jednostavno da kažete sebi nešto kao: " Vau, evo, opet počinjem" ili neku sličnu prostu rečenicu kojom priznajete da upravo vaša razmišljanja stvaraju ( ili barem povećavaju ) zabunu. Kada postanete svjesni ovakvog načina razmišljanja, prekida se lanac, usporava proces i stvari sagledavate iz drugačije perspektive; imate šansu da povratite dostojanstveno držanje. To je veoma moćno, jer kada sebe prihvatite kao mislioca, to takođe nagovještava da ste upravo osoba koja ima sposobnost da promjeni, ili barem malo manje ozbiljno shvata sadržinu tih misli.

Ponavljam, ovdje se ne radi o tome da se pretvarate da je vaš život bolji nego što stvarno jeste, niti da ste "pribraniji" nego što stvarno jeste. To zapravo znači da vi prihvatate da su stvari sada teške. U isto vrijeme, time priznajete da jedini dio slike nad kojim imate bilo kakav stepen kontrole ( vaše sopstvene misli ) igra itekakvu ulogu u vašoj frustriranosti. Kada počnete da shvatate koliko vaše razmišljanje pogoršava, nagomilava i dramatizuje probleme i frustracije u vešem životu, osjetićete blago olakšanje. To je kao kad na autoputu date gas do daske, a onda naglo sklonite nogu sa gasa. I dalje ćete se kretati previše brzo, bar za još nekoliko trenutaka, ali ste, barem, preduzele prvi korak da usporite.

Naše misli su moćne stvari. Srećom, često idu u našu korist. Pa ipak, postoje trenuci, kada što manje razmišljamo, bolje po nas. Ohrabrujem vas da se "izmaknete" i prepoznate koliko su vaše misli doprinijele tome da se osjećate uznemireno ili skrhano. Mogli biste prijatno da se iznenadite koliko ćete se osjećati bolje.


Iz knjige " Ne gubite živce zbog malih stvari...za žene... - Kristin Karlson

Da li je to istina?

Zastanite na trenutak i uhvatite svoje misli. O čemu razmišljate u ovom trenutku?Ako je tačno da vaše misli određuju vaš život, da li biste željeli da ono o čemu razmišljate sada postane vaša stvarnost? Ako ste zabrinuti, bijesni, povrijeđeni, ako ste osvetnički raspoloženi, ili ste uplašeni, šta vi mislite, šta će vam takve misli donijeti u vaš život?

Nije lako uvijek uhvatiti misao jer se ona brzo kreće. Međutim, mi možemo upravo sada početi da posmatramo i slušamo ono što govorimo. Ako čujete sebe kako izgovarate, bilo kakve, negativne riječi, stanite usred rečenice. Ili počnite rečenicu iz početka. ili zaboravite to. Možete čak i reći: "Dosta sa tim!"

Zamislite sebe u kafeteriji ili u bifeu luksuznog hotela u kojem su pred vama umjesto posuda sa hranom, posude sa raznim mislima. Možete da izaberete bilo koje ili više njih, ili sva mišljenja, ako želite. Te misli će odrediti vaša buduća iskustva.

E, sada, kada to znate, zar ne bi bilo glupo da odaberete način razmišljanja koji će vam stvoriti probleme i bol. To je kao kada biste birali jelo od kojeg vam je uvijek zlo. Može ovo da vam se desi jednom ili dva puta; ali čim shvatimo koja to hrana ne prija našem organizmu, klonimo je se. Isto tako je i sa mislima. Držimo se podalje od misli koje stvaraju probleme i bol.

Jedan od mojih profesora, dr. Rejmond Čarls Barker, imao je običaj da kaže: " Kada postoji problem, nije stvar u tome šta ćete uraditi, već šta ćete naučiti". Naš um kreira našu budućnost. Ako je u njemu sada nešto što ne želimo, onda ga mi moramo upotrijebiti da to stanje promjeni. A mi možemo da započnemo promjenu upravo ovog sekunda.

Moja duboka želja je da prva stvar koju djeca u školi nauče bude: "Kako naš um funkcioniše". Nikada nisam shvatala zašto je toliko važno da djeca pamte datume bitaka. Čini mi se da je to samo rasipanje mentalne energije. Umjesto toga trebalo bi da ih, recimo, učimo važnim stvarima kao što su: "Kako mozak funkcioniš, Kako rukovoditi finansijama, Kako bezbjedno investirati novac, Kako odabrati pravo zanimanje, Kako postati dobar roditelj, Kako ostvariti dobre veze i kako steći i zadržati samopouzdanje i samovrednovanje".

Možete li da zamislite kakva bi to generacija odraslih bila kada bi oni u školi učili ove stvari uz redovan nastavni program? Zamislite kako bi se ta saznanja manifestovala. Imali bismo srećne i bogate ljude koji bi znali da ulože svoj novac mudro. Oni bi imali dobre odnose sa svima, osjećali bi se dobro u ulozi roditelja i tako bi stvarali drugu generaciju djece koja bi se osjećala dobro unutar sebe.

Nema vremena za gubljenje. Nastavimo sa našim radom.



Iz knjige "Kako da izliječite svoj život" - Lujza L. Hej

DZD! (Dan za djecu)

Da li ste nekada iskusili DZD (Dan za djecu)? O, kakav je to dan! Koliko je u njemu samo igre, sreće, ljubavi, razumjevanja, razgovora, davanja, primanja, energije, strasti... Svega onoga što čovjek inače vrlo rijetko doživljava. A tu je, pored njega. I samo čeka da ga zgrabimo i u njemu uživamo. Ali baš! Bez uslovljavanja, bez granica i sa samo malo mašte. To je dan kad odlučite da u životu ništa nije toliko hitno, važno, toliko bitno da ne možete zastati i oberučke ga prigrliti.

Ne može se čovjek tu opravdati, tu nema izgovora i odgađanja. Neko će reći da bi uradio svašta i da bi rado imao takav dan, ali da nema vremena. Nekome će nedostajati novaca. A istina je da za DZD ne treba puno. Samo jedan dan našeg života povremeno, jednom u sedam, deset ili mjesec dana.  Itekako izvedivo. Dakle, vremena imamo. Novac ne smije biti prepreka, jer uz malo kreativnosti i mašte, možda vam neće biti ni potreban. Uostalom, u razgovoru s djecom, posebno malom, shvatićete da im je važnije od novca i od toga šta ste im kupili ili koliko ste na to novca potrošili, u stvari to koliko ste im vremena i na kakav način posvetili. Tako i treba da bude. Teško će vas u svojim glavicama djeca moći opravdati, ma koliko da ste vi ginuli za njih. Teško će razumjeti šta vi to u stvari radite. A posvetite li im s vremena na vrijeme, poneki svoj cijenjeni dan, to će zauvjek pamtiti.Šta vi pamtite da vas je činilo posebno srećnim, kad vratite film i pogledate u retrovizor? Kupovina najnovijih Leviski, Starki ili druženje sa najbližima?  Dobro, vjerovatno i jedno i drugo ali prvo bez drugog svakako neće biti dovoljno, a obratno svakako.

Može ono čovjek, ako hoće (kao i u svemu ostalom) pronaći za sebe čitav niz izgovora. Za sebe, da! Ali pitanje je da li će i oni to uraditi za nas. Ako mene pitate, neće. I ne treba da urade. Od jednog "dobro jutro" do jednog "laku noć", bolje upoznamo našu djecu i ona nas, nego u sve ostale dane naših života. Koliko sam samo naučila o svojoj djeci u DZD. I to ne samo o djetetu koje ima 12 godina i može da kaže sve što misli, nego i o djetetu koje jedva da je progovorilo. A toliko već zna. Razumije. Osjeća. Što više takvih dana, to više uzajamnog razumjevanja, sreće, zadovoljstva. Zašto? Prije svega zato što su to dani u kojima mi nismo sputani raznim lancima sa raznih strana, a sve u želji da pozavršavamo sve ono što se očekuje od nas. Zato što smo oslobođeni moranja, stresa, trke...a koliko samo puta u tim "ludim" danima nismo ni obratili pažnju na te okice koje nas posmatraju i vjerovatno se pitaju šta to s nama nije u redu. Ili šta to s njima nije u redu. Ili kada će konačno doći red na njih.

Nema te osobe, tih para i tog vremena, koji mogu našoj djeci da zamijene nas. I nema tog popravnog ispita koji će stvari popraviti sutra. Ono što se nije desilo juče, to i ne postoji. Jedino šansa da bude drugačije jednom. Konačno!

Promena

Put duhovnog uzrastanja, put povezivanja sa širom perspektivom naše ličnosti, put otkrivanja davno zaboravljene istine o suštini našeg postojanja put je drugačiji od onog kojim smo navikli da koračamo. Nove ideje, novi koncepti i novi načini gledanja na život bude u nama najrazličitije reakcije. Veoma često se dešava da nas, kad se sretnemo a novim idejama, one toliko ushite da prosto letimo od sreće i osećamo se kao da hodamo po oblacima.

Pitamo se  da li je moguće da smo toliko dugo bili udaljeni o izvora radosti, a da smo sada, pročitavši jednu pravu knjigu koja nam je u ovom trenutku "slučajno" došla pod ruke, pokrenuli u sebi toliko toga divnog čega do sada nismo bili ni svesni. Otkrivamo iznenada koliko je u stvari lako biti srećan i koliko je jednostavno obezbediti sebi sve ono što je potrebno da bismo bili ispunjeni. I to JESTE zaista divno. I mi nastavljamo da koračamo srećni stazom promene, gledajući na sebe i na svet oko sebe na potpuno drugačiji način.

Naša glad za spoznajom ne prestaje i tragajući za istinom neprestano sebe hranimo novim inspirativnim knjigama, filmovimakoji nas nadahnjuju i sve više nam prija da budemo u društvu onih koji na isti način razmišljaju. Otkrivamo snagu zahvalnosti i shvatamo koliko toga divnog već sada u svom životu imamo, učimo da prihvatamo sebe takve kakvi smo, jer to jeste najbolji način da nas i drugi prihvate, sve dublje osjećamo koliko je važno da naučimo da opraštamo, jer opraštanje je ono što nas oslobađa od prošlosti i što nam omogućava da ljubavlju prevaziđemo sve ono što nas sputava. I što dalje odmičemo ovom stazom, sve je više pitanja na koja tražimo odgovore.
Do mnogih dolazimo lako, do nekih često i zaobilaznim putem.


Iz knjige "Put promene...i neće biti kraja čudesima..." - Siniša Ubović

Povjerenje

Toliko je potrebno da se stvori, a gubi se samo jednom. Povjerenje. Imate li svoj krug povjerenja, bravo za vas! Nemate li, zapitajte se zašto? Kako to promjeniti? Jer imati ga i nemati, nije isto. Kad imate taj svoj mali krug, osjećaj je tako divan. Osjećate se nekako zaštićeni, sigurni i ušuškani. Imate na koga da se oslonite, a isto tako neko ima vas. A to valjda i tražimo od najbližih. Toliko često pogledam te okice koje me gledaju odozdo, pune povjerenja, svjesne da sam tu i da će biti kako sam rekla. Svjesne da je uvijek do sad bilo. Puno toga još ne znaju i ne razumiju te okice, ali za povjerenje već uveliko znaju. Gledaju me i okice sa malo veće visine, a i one oči više od mene. Potpuno mi je svejedno, jer znam da za dosljednost, dobronamjernost i istrajnost nema popravnog ispita.

Koliko puta ste čuli nekoga ko vam se žali na izgubljeno povjerenje i kaže kako se osjeća iscrpljeno i izmrcvareno? Kako bi mogao i da pređe preko nečega što mu je neko napravio, ali se boji da mu jednostavno više ne može vjerovati. Ne može biti siguran. Koliko ste puta čuli nekoga kako vam kaže da se povjerenje podrazumjeva? Ne bih baš rekla, bez obzira da li su u pitanju roditelji i djeca, supružnici, braća, sestre. Jedno je sigurno, a to je da se ono gradi vremenom i održava, isto tako.

Izađemo li iz tog našeg malog kruga, sva pravila prestaju da važe, tj. nema ih. E tu se čovjek mora osloniti na svoj osjećaj, koji opet može da ga vara ili ne vara. Ako ne vjeruješ nikome, ne valja, jer ko zna čega se lišavaš i ne dozvoljavaš sebi da se i na greškama učiš. Ako vjeruješ svakome, onda opet ne valja, jer kad - tad, neko neće biti od povjerenja, ali ćeš bar nešto naučiti. Možda izoštriti čula? Ako odlučiš da povjerenje izgrađuješ i da se prosto vremenom stvori, ili ne stvori, onda je to možda i najbolji način. Strpljenje i povjerenje. Nekako idu zajedno. Odgovaraju si. I kada uspiješ da i izvan tog svog malog kruga, stvoriš još poneki, biće to kao mala pobjeda, trijumf. S pravom. I s ponosom, jer svako je dobro među ljudima, ma kako se ono zvalo, uvijek proizvod uzajamne ljudskosti, srčanosti i ljubavi. Dovoljno za pobjedu...



Izreke o povjerenju:

Biti od povjerenja je veći kompliment, nego biti voljen. – George MacDonald

Voli sve, vjeruj ponekima, ne čini zlo nikome. – William Shakespeare

Najbolji nacin da saznate mozete li nekome vjerovati je da mu vjerujete. – Ernest Hemingway

Mnogo je lakše voljeti ljude, pustiti ih unutra, vjerovati im dok ne pokažu da im ne treba vjerovati. Alternativa je biti santa leda – Taylor Swift

Napravimo mesta za novo

Veoma je važno i korisno s vremena na vreme napraviti veliko spremanje i raščišćavanje ormara. Sve ono što nismo koristili nekoliko meseci ili godina znači da nam suštinski ne treba. Mnogo je korisnije da se toga oslobodimo i da napravimo prostor za neke druge divne stvari koje samo čekaju da im se napravi mesto. Isto tako je i s umom. Sva ona verovanja koja nam ničemu ne služe, koja nam ne donose ništa dobro treba raščistiti iz svesti i pružiti dobrodošlicu nekim novim, boljim i zdravijim stavovima, nekim mislima koje mogu da nas izvedu na put istinske radosti i prosperiteta. Afirmacije su sjajne i nezamenjive.

Sve ono čemu pridajemo pažnju s vremenom se uvećava. Zato je veoma bitno da na svoje račune ne gledamo kao zlo koje nam svakog meseca pristiže, već da ih posmatramo kao dokaz toga da smo sposobni da ih platimo, jer život pred nas nikad ne postavlja zadatke koje nismo u stanju da ispunimo. Posmatrajmo račune kao merilo svojih sposobnosti i tao ćemo otvoriti mnoge druge znane i neznane izvore kroz koje će nam novac pristići. Univerzum voli lakoću. Imajte poverenja u život i činjenicu da nam se ono što dajemo uvek višestruko vraća.

Primećujte svakodnevno lepotu i bogatstvo koje drugi imaju. Činjenica da neko nešto ima ne treba da vas demorališe i da u vama budi zavist. To što neko ima mnogo vaša je polazna tačka u osvešćivanju činjeniceda, ako mogu drugi, možete i vi. Radujte se tuđem uspehu, radujte se tuđem bogatstvu, jer tu leži ključ vašeg uspeha. Primećujući lepe stvari kojima želite dobrodošlicu u svoj život, vi u sebi aktivirate vibraciu sreće, uspeha i prosperiteta i, što više takvih divnih stvari primećujete, što češće budete mogli da zamislite da kao i drugi imate te divne stvari, vi u sebi aktivirate jednu potpuno drugu vibraciju, koja po zakonu privlačenja u život mora da vam donese predmet vašeg razmišljanja. Mislite na velike stvari, verujte da ih zaslužujete, nađite što češće razlog da budete srećni, radujte se tuđim uspesima, volite svoje račune, radite posao koji vas duboko ispunjava, ugađajte sebi i počnite da prihvatate činjenicu da uvek zaslužujete najbolje. To je put koji nepogrešivo vodi ka uspehu.

Za početak, napravite spisak svega onoga na čemu možete u ovom trenutku da  budete zahvalni. Šta je ono što već imate? Nije važno da li su to neke velike stvari ili mali uspesi. Da li ste zahvalni što ste danas živi? Da li se radujete što dišete ovaj divni vazduh, kojim ste svakodnevno darivani bez ograničenja? Da li umete da zahvalite na krevetu na kojem ste spavali? Da li primećujete ona sitna zadovoljstva kad uživate u hrani ili u razgovoru s nekom dragom osobom? Sve su to odlična polazišta da počnete sa svojom listom zahvalnosti. Kako je s vremenom budete dopunjavali, videćete koliko je zapravo mnogo stvari na kojima možemo da budemo zahvalni a koje prihvatamo zdravo za gotovo. Dubokom zahvalnošću za ono što već imamo mi životu šaljemo poruku da smo spremni za još više takvih i boljih trenutaka, stvari, odnosa. Zahvalnost je najjednostavnija prečica do uspeha.

Iz knjige "Put promene ...i neće biti kraja čudesima..." - Siniša Ubović

Budi oštar kao sablja; Budi strpljiv; Biti prisutan duhom

Budi oštar kao sablja

Mrtvom lavu i zečevi grivu čupaju. Sa hrabrošću ne da se šaliti. Popustiš li prvome, onda moraš i drugom, pa tako do zadnjega; i da najzad pobjediš, imaćeš istu muku, koja ti je trebala u početku; a da si je imao odmah u početku, donijela bi ti mnogo više koristi. Odvažnost razuma nadmašuje tjelesnu snagu. Ona treba da bude mač, koji miruje u koricama mudrosti, spreman za svaku priliku. Ona je štit čovjeka. Duševna slabost ponižava više nego tjelesna. Mnogi su imali odlične sposobnosti, ali jer nisu imali srca, živjeli su kao mrtvaci i skončaše zakopani u svom neradu. Brižna priroda nije nehotice sastavila u pčeli slast meda sa oštrinom žaoke. Tijelo ima i meso i kosti, pa tako i duh smije da bude sastavljen samo od slabe materije.


Budi strpljiv

Ne biti nikada strastan znak je velikog srca sa bogatstvom strpljenja. Najprije treba da budemo gospodari sami nad sobom, pa ćemo onda lako postati gospodari nad drugima. Do središta prilike stiže se samo dugim vremenom. Pravi zaključci dovode se do zrelostitek kad se o stvari mirno razmišlja i kad se dugo drži u tajnosti. Prut vremena počini više nego Herkulova gvozdena batina. Ne kažnjava Bog šibom, već vremenom. Mnogo smisla leži u riječima:"Vrijeme i ja izaći ćemo na kraj i sa dvojicom." Sama sreća kruniše čekanje veličinom nagrade.


Biti prisutan duhom

Prisustvo duha ističe iz srećne brzine uma. Usljed njegove živahnosti i razboritosti za njega ne postoje opasnosti i  nesrećni slučajevi. Mnogi dugo premišljaju, da opet poslije nikad ništa ne pogode. Drugi opet pogode sve, a da se prije toga i ne premišljaju. Ima antiparastatičnih genija, koji tek u nevolji djeluju najbolje; oni su u neku ruku čudovišta, kojima sve polazi za rukom nehotice, a ništa sa predomišljanjem; što im odmah ne padne na um, toga više nikad ne nađu: u njihovoj glavi nema prizivnog suda. Hitri dakle zadobijaju priznanje, jer samo oni dokazuju finoću u  mišljenju i razboritost u djelovanju.



Iz knjige " Vrelo mudrosti ili pravila za život" - Baltasar Grasijan

Komšiluk

Bila je to nekada zaista bitna riječ. Imala je jačinu, recimo, kao kad danas kažeš kum, kumstvo. Komšiluk, komšija, komšinica, moje komšije, puna ti usta kad pričaš o njima. Gotovo kao da su ti rod rođeni. Sjećam se, kao da je bilo juče, a bilo je to mnogo davno, divnih komšija pored kojih sam rasla. Dobro, da se ne lažemo, nisu baš svi bili tako čestiti i divni. Kažu da smo skloni, kad evociramo uspomene, posebno one iz detinjstva, da stavimo neke ružičaste naočare na oči i sve nam lijepo. Čak i ono što je bilo daleko od lijepog. Shvati to i zna čovjek i sam, ne treba mu to niko ni govoriti, ali kad se prisjećamo ne samo djetinjstva, nego i same prošlosti uopšte, uvijek je ljepša nego što je u stvari bila. Neću stavljati ružičaste naočere, ali i ne trebaju mi,  da bih ovo što imamo danas, uporedila sa onim što je bilo. A neke stvari danas zaista nisu kakve su bile nekada. Nažalost.

Sjećam se da je na našem spratu bilo šest stanova, porodica. Sa četiri smo imali dodir vrlo često. Sa nekima se pila kafica i viđali su se često s mojim roditeljima. Njihova djeca su obavezno bila pozivana na naše rođendane. Poneki su "upadali" za Novu godinu. Sjećam se da smo se posjećivali za praznike, a nismo čak svi ni slavili iste...O, kako je to samo bio divan osjećaj. I kakvu je baklavu od komšinice mama "prepisala". Sjećam se da su neke komšije i sa drugih spratova znale da dođu povremeno, neobavezno i da popiju kafu sa mojim roditeljima. Ali, znate kako to već ide, uvijek neko od komšija ima poseban status. Moram se vratiti na početak priče. Povezati, sasvim slučajno, komšiluk i kumstvo. Družili smo se intenzivno sa porodicom koja je živjela odmah do nas. Bilo je dana kada zaista nismo znali koliko puta je neko nekome pokucao i ušao samo u jednom danu. Koliko samo posuđenih jaja, šećera, mlijeka, ma bilo čega što bi u trenutku zafalilo, ( sreća, pa za takve stvari ja danas imam kćerkicu ) a nije se moralo zbog te sitnice ići u prodavnicu. Imali su sina Cileta ( to je bio njegov nadimak ) koji kao da je bio četvrto dijete u našoj porodici. Bio je nešto kao mlađi brat mojim sestrama i meni. Naša mala maza. Iz druženja i komšiluka, rodilo se i kumstvo. Pošto su njegovi roditelji godinama živjeli nevjenčani, odlučili su da se vjenčaju i kumovi su im bili moji roditelji.

A onda je došao rat, rasuli smo se po cijelom svijetu, isprepadani jedni drugima, komšijama, prijateljima. Izgleda dovoljno da više ništa ne bude isto. Ko je kriv? Oni što su izrežirali raspad jedne države i u tome uspjeli? Mi, koji smo im sve to dozvolili? Neka nova, teža vremena? Previše obaveza i briga? Nepovjerenje? Nedostatak vremena? Više nije ni važno. Ne znam da li bih, kada bi me neko pitao, znala da nabrojim imena svojih komšija, osim onih sa sprata na kojem živim. Mislim da ne bih. Ponekad, tek ponekad, čeznem za tim lijepim, toplim, opuštenim vremenima, možda najviše baš u jesen, vrijeme kada smo znali da se družimo satima, mi djeca, dok su naši roditelji krčkali neki ajvar ili stavljali kupus. Možda me je i današnji miris vratio u ta vremena. Onaj jesenji. Ne kažem, naravno, da su moje komšije krive, niti vaše, ne kažem da je kriva moja porodica, ili vaša. Svi smo pomalo krivi, ako nam je još uvijek stalo. Nama koji pamtimo da je bilo drugačije. Bilo bi lijepo da je taj duh prošlog vremena ostao negdje u nama...

Prihvatite iznenadne promjene i prekretnice

Možda jeste tačno da osjećamo kako možemo da isplaniramo svaki aspekt svoga života, ali često nam život priredi iznenađenja koja uopšte nisu bila dio naših planova. Život može povremeno da bude veoma nepredvidiv.; to može da izgleda kao da pilotirate avionom bez pomoći instrumenata, po osjećaju i instinktu, a da imate malo kontrole nad ishodom nekih događaja. I ponekad, ono što na prvi pogled može da izgleda negativno, kasnije se može ispostaviti da je odskočna daska našeg uspjeha.

Često čujemo o uspjehu priču koja počinje: "Potpuno slučajno sam počeo da se bavim ovim poslom."Ako ovo imate u vidu, ako život posmatrate kao školsko igralište sa ponekom avanturom, i ako vjerujete da će sve na kraju ispasti najbolje moguće, možete da posmatrate prekretnice u sopstvenoj biografiji kao dio nečeg sjajnog što život sprema.

Kada počinjete da primjećujete prekretnice - one iznenadne događaje i okolnosti koje se dese iz razloga koga još niste ni svjesne - shvatićeteda je sve što se dešava, dio savršenog plana kreiranog posebno za vaš sopstveni personalizovani kurs: "Kako uspjeti u životu". Međutim, vama i ne mora uvijek da bude jasna svrha ovih neplaniranih događaja, koji su se naizgled desili u nevrijeme. Vaš izbor je, ili da osudite sebe na tmurnu i jadnu nesigurnost, ili da grabite naprijed i da zadržite optimističan stav da stvari mogu da krenu samo nabolje. Umjesto da gledate unaprijed, ili unazad i da predviđate najgore, zadržite pažnju na ovome što je ovdje i sada, kako biste bile spremne na sve mogućnosti koje vam se otvaraju.

Kada sa ove udaljenosti posmatram sopstveni život, bilo je mnogo iznenadnih preokreta koji su, sad to jasno vidim, izašli na dobro. Na primjer, dok sam živjela u studentskom domu na Peperdinu, izbio je požar na našem spratu. Niko nije bio povrijeđen, ali sedam cimerki i ja izgubile smo sve što smo donijele u školu, a u to vrijeme, to je bilo sve što sam ja imala. Dok su mnoge moje prijateljice potpuno "odlijepile", začudo mene ta činjenica nije uznemirila. Imala sam osjećaj da će se sve dobro završiti, iako je odjeća na meni bila jedina koju sam imala i imala sam 127 dolara na tekućem računu, a završni ispiti bili su za tri nedelje!

Interesantno, kada sam pozvala roditelje da im kažem vijesti o požaru, otac mi je saopštio još jednu uznemirujuću vijest: upravo je izgubio posao. To se nije moglo desiti u gore vrijeme, ali kako se ispostavilo, moje osiguranje pokrilo je sve stvari koje sam izgubila, a veći dio novca otišao je na plaćanje moje školarine za narednu godinu. Da nije izbio požar, morala bih da se ispišem sa fakulteta i vratim se kući zbog nedostatka novca da nastavim školovanje.

Nikad se ne zna, kada izgubite posao, raskinete sa dečkom, ili kada propustite taj let, šta vam se zaista sprema. Možda ste baš na prekretnici u karijeri, ili možete promjeniti posao, što vam može izmjeniti finansijsku budućnost, ili možda sretnete svoju srodnu dušu. Dio životne avanture nije uvijek u tome da znate šta će se slijedeće dogoditi, a taj slijedeći dio može da bude bolji, nego prvobitni plan. Ključ za uživanje u ovom putovanju jeste da budete otvorene za nepoznato.

Iz knjige " Ne gubite živce zbog malih stvari...za žene - Kristin Karlson

Nema se vremena ( Ja iz ovog, ja iz onog ugla )

Došla neka čudna vremena. Vremena, kad se uglavnom nema vremena. Nema se vremena za druženje oči u oči, nema se vremena da ti se neko javi na telefon uživo - zgodnija je poruka, nema se vremena da se posveti zdravlju, nema se vremena da se posveti djeci, da se okrene novi list u životu, prošeta, pročita ne daj Bože neka knjiga, da se odmori...Nema se vremena da se čuje sa dragim ljudima, napiše neko pismo, čestitka, da se posveti bilo kome ili bilo čemu, što samo što ne zavrišti da to uradiš. A ti nemaš vremena. Nema se vremena da se nekog sasluša, da se nekome pomogne, izađe u susret, da se vjeruje, da se na nekog osim na sebe misli. U većini slučajeva ni to nije dovoljno da ti bude dobro i udobno u sopstvenoj koži. Nema se vremena. Nema se vremena da se ima vremena.

I nema se tako vremena...osim možda za društvene mreže, more SELFIJA i more stranih riječi i izraza. Uglavnom anglicizama. Ne daj mi Bože ako nekim slučajem nisi na ovoj ili onoj društvenoj mreži. Čuj nisi na Fejsbuku, Linkedinu, g + ili Tviteru?! Pa ti prosto nisi IN, to je tako AUT. Nisi nimalo FENSI, nisi KUL. To je prosto mana. Svi ti  MEJLIRAJU, ČETUJU, GUGLAJU, DANLODUJU, svi su FRENDOVI, imaju SPIKU itd. Nije da ne treba biti na društvenim mrežama i ja sam. Nije da se ponekad, shodno okolnostima, ne nameće korišćenje tuđica, ali poplava koja nas pogodi nekako s proljeća, ništa je za ovu. U onoj smo bar imali vremena. Da je barem potrajalo. Ali nema se vremena.

Osim možda za FEJS. I osim možda za POSTIRANJE svega i svačega od buđenja do sitnih noćnih sati. Pojedinci bi umjesto sata na koji gledaju sve dok ne sjednu za računar, trebali da kupe kompas, kako bi se snašli i vidjeli gdje se nalaze. Umiju otići toliko daleko, da su se pojavili i terapeuti za njihovu bolest. Znaš sve - kad su ustali, šta su doručkovali, gdje su popili kafu, šta se kuva za ručak,  kojim putem su išli do posla, koja je odjevna kombinacija za danas, šta im rade djeca, kako se osjećaju, šta ih raduje, zbog čega plaču, o čemu razmišljaju, - nema kraja ni početka. A samoslikanje, ono utiče i na poplavu plastičnih operacija. Istraživanja govore da je zbog samoslikanja i provjeravanja novosti tokom vožnje porastao i broj saobraćanih nesreća. Jedno istraživanje rađeno na Harvardu čak kaže kako je došlo do pojave produženih ruku - dakle i anatomija se mijenja. Krivac? " Ja iz ovog, ja iz onog ugla!", samoslikanje, ili selfi.




A nemamo vremena. Žurimo. Mnogo smo opterećeni. Zabijeni smo u svoje rupe, zaneseni samo sobom, svojim problemima, mislima...Prepuni smo žalbi i izgovora, da ne kažem laži i za sebe i za druge, nesvjesni da nemati vremena za čitav niz zdravih stvari koje su nam prijeko potrebne, znači da smo skrenuli sa pravog kolosjeka...Trenutno se ipak ne opterećujemo time. Pogađate! Nemamo vremena.

Bašta tvog života 2

Nikad nije kasno! Jako moćna poruka ako se shvati na pravi način. Nikad ništa nije dovoljno daleko da se ne usudiš da kreneš i to odmah. Put je samootkrivanje, nalaženje mjesta na ovom svijetu gdje se dobro osjećaš, gdje je sve skrojeno po tvojoj mjeri i gdje svakim danom postaješ sve bolji. Mjesto gdje nećeš sanjati nego svjesno učestvovati u svakom trenutku ovog malog svijeta, ovog kratkog života. Neka dobrota i ljubav budu tvoja suština, blagostanje i osmijeh zaštitni znak, a borba i hrabrost svakodnevica. Borba za još bolje sutra. Život nikad neće biti lak ako ideš pravim putem, ali će imati smisla i uživaćeš u svom svakodnevnom rastu kao čovjek i kao profesionalac. Dobijaćeš uvijek onoliko koliko daješ a davaćeš jako puno jer ti u sebi već danas imaš toliko toga lijepog i plemenitog. Znam da si hrabar i neustrašiv, bar si to nekada bio. Otkrij tu izgubljenu dječiju energiju kada si od jutra do mraka jurcao, igrao fudbal, učio, svirao i bilo ti je žao što ideš na spavanje.


Nađi razlog zašto se to dijete izgubilo usput. Ako imaš loš brak - razvedi se, ako nisi u braku - oženi se, mijenjaj stvari, svaki dan unesi neku novost i neke nove navike, mogu cijeli život da ti preokrenu. Živimo u dinamičnom vijeku gdje sve staro prestaje da važi a nova pravila još nisu očigledna. Živimo u vijeku kada će naša djeca za života promjeniti više od 20 poslova prije penzije. Počinje jedan svijet koji danas i ne možemo zamisliti i što prije se otarasiš starih paradigmi to više imaš šanse da preživiš ono što sutra dolazi. Ako na sve ovo dodamo da ti u glavi protutnji od 300 - 1000 riječi u minuti onda ćeš dobiti predstavu da je u tebi još veća konfuzija nego tamo napolju. Ne pričam da li ćeš biti uspješan ili neuspješan nego da li ćeš imati šta da jedeš. Vrlo dobro znaš šta je doba industrijalizacije donijelo običnom radniku, znaš šta je internet donio izdavaštvu. Ne budi uspavan i nesvjestan velikih promjena. Budi u toku, radi na sebi, radi što više i najbolje što znaš. Istraži svoje talente, otkrij ono što najbolje umeš da radiš i posveti se tome. Ne odustaj nikad, sklopi sa sobom čvrst dogovor da ćeš u ovome ići do kraja. Do samog kraja. Traži dobre knjižare, dobre knjige. Prati internet, povezuj se s ljudima, gradi prijateljstva i okupi oko sebe sebi slične i od sebe bolje. Traži izazove koji su teški, mnogo, mnogo teški da te natjeraju da još učiš i još više napreduješ. Nema vremena za spavanje. U Americi se svakih 13 minuta stvori novi milioner. Zar želiš da te svijet izostavi iz svojih planova? Kreni!

Iz knjige "Možeš, ako hoćeš" - Laszlo Gajo