Nerazumijevanje

Toliko načina i sredstava komunikacije imamo mi ljudi, a tako se loše razumijemo. I čini se, što više puteva, mogućnosti  i prilika da se razumijemo imamo, mi smo nekako trapaviji. 

 

 

 

Jedina smo bića na ovom svijetu koja imaju mogućnost da se tako jasno izraze, da malo toga može ostati nejasno. A tako rijetko to radimo. Djeca redovno, ali mi rijetko. 

Umjesto da precizno, jasno, otvoreno, iskreno pričamo jedni s drugima, mi se prenemažemo, toliko da više ni sami ne znamo šta smo mislili, šta smo htjeli da kažemo, a šta smo rekli. Možda se interesi kriju iza, mada je jasno da su, već u osnovi, jalovi takvi interesi.

 

Naravno da se ne možemo izražavati tako jednostavno kao što to djeca rade i naravno da se naš izraz i smisao s godinama moraju promijeniti i uobličiti. Tako i treba da bude. 

Ali voljela bih da manje pretjerujemo u komplikovanju jednostavnog i da bolje umijemo da pojednostavimo i ono najkomplikovanije. Ovo drugo je umijeće i veoma rijetka osobina prirodnih, spontanih i iskrenih ljudi.
 

Mnogo je razloga za naša nerazumijevanja. Ali sam sigurna da potiču od nas samih. Ako se sa sobom slabo razumijemo, ni sa drugima nam neće ići. Onaj ko je sa sobom načisto, ni sa drugima neće imati problem. 

 

Koliko puta vam se desilo da slušate druge kako vam se obraćaju, čujete ih jasno, ali ne razumijete ih? A niste glupi. Samo zatečeni. U nevjerici ste. Ili se divite njihovoj hrabrosti obraćanja vama. 

Kad u naša nerazumijevanja dodamo začine poput interesa, namjera, laži, zavisti, preduvjerenja, strahova, nesigurnosti i mnogih drugih mirođija, neuspjeh je zagarantovan.

Jedna pametna žena je prije nekoliko dana rekla sjajnu stvar za naša nerazumijevanja, tačnije za razloge zašto to radimo i zašto nekad uživamo u tome da se ne razumijemo i ratujemo bez razloga. Zato što "nam se može". 

Bila je u pravu. Jer to prolazi, uspijeva, donosi rezultate... Koliko li smo samo plitki, posmatrani sa strane, tako nerazumni i bezobrazni.

 

Kako su samo tužne te aspiracije i ti pravi mali ratovi koje ljudi vode bez ikakvog smisla. Zašto bismo se razumjeli? Bog nam je dao savršeno biće, mozak, jezik, govorni aparat, savremenu tehnologiju, sve imamo. 

Samo, kao pameti da nam nedostaje. Majmunišemo se, kalkulišemo, važemo, cjenjkamo, kupujemo, prodajemo, mjerimo, pretvaramo, ispitujemo, toliko, da ponekad više nema smisla.

Kad bi nas pitao neko da objasnimo ko smo, šta želimo, šta ne želimo, da li smo srećni, šta bismo promijenili, kad bi nas pitao neko toliko jednostavne stvari, mi bismo kao nespremni đaci mucali i ne bismo znali šta da kažemo. Barem većina. 

A kad nas niko ništa ne pita, mi važni kao paunovi, prepuni karaktera, principa, ega, sujete, trčimo da se izrazimo i pokažemo svu svoju pamet. 

 

Toliko smo nakrcani smećem, da smo zaboravili zašto smo tu i koja je u stvari naša prava suština, šta nam je primarna svrha i cilj. Čovječe! Probudi se. Budi ono što jesi. Pričaj onako kako misliš. Osjećaš.

I nije toliko važno koliko jezika znaš, koliko je važno normalno se sopstvenim jezikom sporazumijevati. I šta te briga za druge kad odlično znaš da si odgovoran samo za sebe i ono što ti osjećaš, govoriš i misliš. To je važno i to je suština. 

Kome se sviđa neka izvoli, a kome nije po volji, neka bira. Mi smo ti koji biramo. Ako i platimo cijenu, neka. Skuplje je biti ko nisi, nego biti svoj. 

Od - mi se tako čudno ne razumijemo, do - mi se tako čudesno razumijemo, tanka je nit, a šta sve u nju stane...