Patnje su ponekad i blagoslovi

 

Naši emotivni meteži nisu rijetki. Ponekad im se toliko prepustimo, kao da će zauvijek biti loše, teško i naopako. A ne bude. Iako se desi da potraje.

Koliko mi je samo vremena trebalo da shvatim da su moje životne patnje ponekad bili blagoslovi. Istina jeste da to nisam mogla odmah znati, ali sam mogla vjerovati. Barem ponekad, kako bih sebe umirila. A svi mi negdje u riznicama i sefovima sjećanja imamo pod ključem toliko loših iskustava koja to na kraju nisu bila. Odatle se to vadi kad zatreba...

Samo, kad se intenzivno prolaze nedaće, kad su im i prirode različite, kad nas preplave, teško je vjerovati da neće tako i ostati. One zaista jesu ispiti snage, vjere, moralnosti, čovječnosti, strasti, životnosti. Mada mi vrlo često ni toga nismo svjesni. Barem ne odmah. Vremenom, nekako izmijenjeni shvatimo koliko smo kao ljudi porasli kroz naša stradanja. Doduše, ne svi...

Brojna su potonuća iza mene i mnogo najneprijatnijih emocija koje su ih pratile. Tuga, ljutnja, otpor, bijes, strah, očaj... Izranjala sam nekako i nastavljala dalje. Naučila sam da se reanimiram i saberem. Da sama sebi budem vještačko disanje, spas. I onda neko vrijeme more bude nešto mirnije. Pa opet sve ispočetka. Neminovno sam se pitala zašto baš ja. Mislim da je to najpostavljanije pitanje i jedno od onih na koja ne očekuješ odgovor.

I da, ponavljale su se gotovo prepisane situacije. Lupale su me po nosu, a ja sam polako počela da učim i shvatam. Bile su kao škola. Trebalo mi je mnogo, možda i previše vremena. Ali vrijedno je ono što su me naučila moja stradanja. 

Malo je zala koja nisu za neko dobro i malo je patnji koje nisu dijelom i blagoslovi. Mada, ima i takvih… Naučila sam usput da je potrebno znati da neke stvari ne možemo shvatiti odmah. I da je važno učiti. Jer dok god ne naučiš, imaćeš osjećaj da živiš “dan mrmota”.

Toliko se preživljenih patnji i nesreća na kraju pokazalo dobrim, čak i pravim blagoslovima. Ali trebala sam promijeniti pogled na ono što u datom trenutku nije tako izgledalo i prestati podlijegati emotivnom neredu. Trebala sam odrasti, prestati patetisati. 

A shvatila sam i da se pitanje koje postavljam sebi, pitaju masovno i ljudi oko mene. Svima se dešava svašta. Sranja se dešavaju. Niko nije pošteđen, jer u suprotnom ne bi bio dio ove, nego neke druge stvarnosti. A istovremeno naš život ne bi bio škola u kojoj se raste i postaje bolji čovjek. A to je cilj. Ili postaješ bolji i rasteš, ili život postaje patnja, a ti prepun toksičnih emocija.

Kakav bi naš život bio, kakvi bismo mi bili da nismo rasli kroz naša stradanja i patnju? Možda je bolje ne znati. Što brže rastemo i učimo, manje patimo, čak i kad se najtamniji oblaci sruče svom silinom na nas i prijete da nas potpuno unište. 

U nekoliko navrata preživljavajući veoma teške trenutke i ljude, misleći kako je to nešto što ja nisam zaslužila, bivalo mi je veoma teško. A onda bi svanuo dan u kome su zahvaljujući upravo tim trenucima i ljudima stvari postale mnogo prijatnije i ljepše. Vazduh čišći. Ja mirnija.

Razmišljam mnogo o tome koliko moći nam je dato. Ponekad životna dešavanja i plan jednostavno nadilaze naše moći. I možda je dobro da je tako. Ko zna kako bismo mi kreirali naše priče i  oblikovali realnost kada bismo imali malo više moći, a ne ovoliko koliko imamo. 

Možda bismo iz dobre namjere, gluposti pravili i ko zna koliko bi tada stvari bile haotične. A šta bi s tolikom moći radili oni manje dobri, o tome ne želim misliti. Nismo ni svjesni da nam je ograničena moć velika pomoć i zaštita… I da je sve baš onako kako treba.

Pokušajmo na naše patnje gledati drugačije. Gledajmo na njih kao na sjeme budućih promjena i iz njih izrastajućih blagoslova. I dajmo sebi zadatak da iste sutra prepoznamo. Da učimo iz njih. Ponekad nas život toliko iznenadi da nam najveći izazovi i nedaće na kraju budu najljepši poklon. Ponekad neće biti tako i to je u redu.

Nesreće su sastavni dio života. Kao što su sastavni dio života i nezgode, neljudi, nepravde, izazovi, gubici. I smrt je sastavni dio života. Iz nje se mnogo može naučiti, toliko da nismo ni svjesni. To je naša najteža učiteljica.

Mnogo puta u životu bilo mi je baš teško i patila sam se. Ali ono što sada znam ranije nisam znala. Možda ne uvijek, i možda ne odmah, ali neke će tuge prerasti u sreće, ljutnja u blagost, otpori u prihvatanja, bijes u mir, strah u hrabrost, nesreće u sreće, neke patnje prerašće u blagoslove...

Možda nećemo ni znati, možda se poslije nećemo ni sjetiti ili nam više neće biti važno, ali neka. Ako tako treba.