Meditacija – Zašto se mučiti 3

Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo. Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine.

Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše, izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini... Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni.

Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si. Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema više žudnje. Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.

Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.

Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće,

to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.

Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti. Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju... Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora.

Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti je drugi prepričavaju.

Iz knjige "Meditacija za početnike" - Henepola Gunaratana

Meditacija - Zašto se mučiti 2

Zaglibljeni smo u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih samo bila srećna. Kad bih samo našla nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubila deset kila, kad bih samo imala plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom klupku mentalnih navika, Gordijevom čvoru koji smo uvezali, malo-pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo-pomalo.

Možemo podesiti svoju svesnost, pažljivo iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad. Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, ali isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.

U svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno.

I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”. Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”.

Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju 10 opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše. Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. 

Iz knjige "Meditacija za početnike" - Henepola Gunaratana

Meditacija – Zašto se mučiti 1

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme otisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu. Sediš i odjednom shvatiš da život provodiš tako što prolaziš mimo njega.

Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, bneki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećna”.

Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba. Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovana. Osećaš se odvojena od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepila? Nisi. Jednostavno, ti si ljudsko biće. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga druga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve to. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde u potiljku koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolja.“

To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda. Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir.  Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja se neprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost. Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo?

Iz knjige "Meditacija za početnike" - Henepola Gunaratana

Iskustvo kao naša navigacija

Znam To Iz Iskustva...

Kako je lijepo kad možeš punih usta i siguran da kažeš – Znam to iz iskustva!

Takođe, nerijetko se dešava da su ljudi uvjereni da nešto znaju iz iskustva, a onda se ispostavi da im to ne da da idu naprijed. Te kočnice, koje bi se mogle nazvati iskustvenim bremenima i teretom, su tako opasne. Koliko se samo u današnje vrijeme na sve strane spominje činjenica da nas iskustvo oblikuje i da su mnogi ljudi postali njegove žrtve. Ali činjenica je da kod njih to što misle da znaju iz iskustva predstavlja ujedno i njihov kamen spoticanja.

Koliko god nam može biti najbolji prijatelj, toliko nam je i neprijatelj. Prije svega zbog toga što nikada ne može biti samo dobro ili samo loše, samo prijatno ili samo neprijatno, iskustvo je jedna šarena salata u kojoj nema šta nema! Ko se snađe, dobro odvaže, slijedi malo i osjećaje i vjeruje sebi, svaka mu čast! Ali ako od te šarene salate očekuje da mu bude jedina vodilja, e to onda može biti hendikep.

Iskustvo Kao Prijatelj

Prijatelj je, jer zahvaljujući njemu učimo, prepoznajemo, neke stvari i žmireći možemo da radimo. I zbog toga što nas ponekad vodi i pomaže nam da, kao po nekom automatizmu, savladavamo prepreke i idemo kroz život. Što ga više imaš, trebalo bi da više naučiš i bolje funkcionišeš. Trebalo bi da su ti i čula izoštrenija i reakcije na mjestu. Kad se čovjek malo zamisli, ponekad nam je više od desne ruke.

Toliko umije da nam pomogne i da nas izvješti. Prijatelj nam je i onda kad ne učimo na sebi, nego gledajući ljude pored nas, dakle putem njihovih iskustava. Iskustvo nam pomaže i u tome da prepoznamo grešku onda kad je ponovimo. Mnogi vole da kažu da je jedini način da se izbjegnu greške, upravo iskustvo. A isto tako da je jedini način za steći iskustvo, praviti greške. Ima smisla. Učiš li da plivaš, tačno znaš šta da radiš kako ne bi potonuo. Voziš li bicikl, znaš kako to da radiš da ne bi pao...Iskustvo je čudo! Posebno za radnje koje učiš, učiš, naučiš i onda znaš.

Ali toliko toga stane u ovu jednu riječ. Iskusiti. Iskustvo. Iskustva. Toliko ih je i tako su različita. Povezljiva i nepovezljiva...

 

A Može Biti I Neprijatelj

Kako prepoznati situacije u kojima nam određeno iskustvo prestaje biti prijatelj i postaje neprijatelj? Da li nam zaista postaje neprijatelj ili mi to od njega pravimo? Da li povezujemo ono što ne bismo trebali, da li se oslanjamo na neke osjećaje od prije koji nemaju veze sa ovim sad? Gdje to dozvolimo sebi da određena iskustva trpamo u pogrešne koševe? I zašto to neumorno radimo?

Slične stvari uopšte ne moraju imati veze među sobom, ali dođe valjda trenutak kada nam se sve stopi. Mašinerija zakaže. Ne bi mi bilo žao, da se poslije mnogi od nas ne lupaju po glavi, pitajući se gdje nam je pamet bila. Ali to opet ne znači da nas neko naredno brkanje pojmova opet neće lupiti po glavi. A onda zbunjeni i načeti, sumnjamo u sve, postajemo nepovjerljivi i prema sebi, a posebno prema drugima i to je sjajan put za kriviti isustvo, a ne sebe.

Nekad Je Dobro Vjerovati Osjećaju

Jedna sjajna izreka kaže: " Iskustvo nije ono što vam se dešava, to je ono što radite sa onim što vam se dešava." Mislim da je toliko toga rečeno u ovih nekoliko riječi. Mislim da i sebi i svojim iskustvima trebamo dati šansu. Ako dosadašnji način, pogled na stvari i reakcije nisu urodili plodom, zašto nešto ne promjeniti? Zašto ne iznenaditi sebe, učiniti nešto potpuno drugačije, suprotno od onoga što se u određenom trenutku čini logičnim? Šta nam se može dogoditi a da već prije nije? Loše iskustvo? Pa šta?! Ili možda dobro, sjajno, predivno, nezaboravno životno iskustvo. Možda umjesto da se lupimo po glavi otkrijemo da nije sve onako kako nam se činilo i zahvalimo sebi. Neka vas neka naredna situacija podsjeti na to.

Ja sam se u jednom trenutku čak počela igrati svojim pogledom na prethodna iskustva i svojim reagovanjem na ona koja su bila ispred mene. Moram da kažem da sam bila iznenađena i zatečena. A s druge strane to nisu bile neke velike stvari koje bime koštalemnogo i da je bilo drugačije. Ali tada saznaš, dozvoliš sebi da neki postupci budu suprotni od očekivanih. Dozvoliš sebi promjenu. Pokušaj.

 

Iskustvo Kao Naša Navigacija

Bilo bi divno kada bismo shvatili da nam iskustvo može biti neka vrsta životne vodilje i navigacije, ali ne bismo smjeli dopustiti da nas sprječava u našim životnim naumima... Upravo su različita iskustva pokazala, kako ih je dobro ne poslušati u svakoj prilici. Jer slično ne znači isto, slično po iskustvu, može značiti potpuno drugačije u stvarnosti i budućnosti. To treba imati na umu... Kažem Vam iz iskustva...







Izreke o iskustvu:

"Iskustvo nije ono što vam se dešava, to je ono što radite sa onim što vam se dešava."- Aldous Huxley                      

"Pored svih počasti koje mu se odaju, iskustvo je uzaludno i nepotrebno. Iskustvom se niko nikad nije mogao koristiti, čak ni ličnim. Iskustvo je staro i gorko, teško i crno." - Matija Bećković

"Naše živote više oblikuju naša očekivanja i nadanja, nego li naše iskustvo." - Bernard Šo

"Ništa nije tako lako naučiti kao iskustvo i ništa tako teško kao primjeniti ga. - John Billings

Život je kratak, a sticanje vještine dugo, dok je zgodna prilika trenutna, iskustvo varljivo i odluka o prosuđivanju teška. - Hipokrat

Iskustvo kao da kazuje da samo budale imaju povjerenja, da samo budale vjeruju i prihvataju sve. Ako je to istina, onda je ljubav najbudalastija: ne temelji li se na povjerenju, vjeri i prihvatanju, onda nije ljubav." - Leo Buscaglia