Ako misliš da možeš - možeš.
Meril Strip
Sećam se svog prvog susreta sa afirmacijama. Kao da se u meni probudilo nešto što je odavno bilo uspavano. Činjenica koliko naše misli, izgovorene reči, informacije kojima pridajemo svesno ili nesvesno svoju pažnju, utiču na nas i naš život, u isto vreme bila je potpuno nova i osvešćujuća, ali mi se, s druge strane, učinilo da sve to na nekom dubljem nivou odnekud i znam. I slike su samo počele da se nižu. Nisam mogao da zaustavim proces koji se u meni odvijao, a koji mi je pružao sve one slike iz života kada sam imao priliku da samo jednostavnom promenom misli izmenim tok određenih životnih situacija.
U isto vreme padale su mi na pamet i one situacije koje su svima drugima izgledale kao sulude i nedostižne - a za koje sam jedino ja verovao da je sasvim lako i u redu da se dese - i desile su se. Preispitujući tako svoj život i neke važne prekretnice, na ličnom nivou dobio sam potvrdu svega onoga što sam prvo u knjigama čudesne Lujze Hej a kasnije i u delima mnogih autora nalazio, da sami kreiramo sopstvenu stvarnost. Da smo apsolutno odgovorni za sve što nam se dešava i da smo svaku situaciju na svesnom ili nesvesnom nivou bukvalno prizvali u svoj život. Probudivši tu svoju "uspavanu" istinu, kao da se čitavo moje biće uspravilo, kao da sam započeo neki novi, sigurniji hod stazom života i kao da sam počeo na svet u sebi i oko sebe da gledam drugim očima.
Počeo sam da se radujem svakom susretu, svakom izlasku, svakom danu, bilo da je siv, bilo da je sunčan i počeo sam da u svemu tražim samo ono što je dobro i pozitivno, jer to je ono što je MENI donosilo dobro. Počevši da pažljivije biram reči koje izgovaram, kao da je sve manje "loših" događaja ulazilo u moj život. Izbacivši iz svog rečnika sve one reči kao što su "užas", "katastrofa", "jezivo", "grozno", odvratno", "strašno", moje iskustvo je sve više postajalo ispunjeno DIVNIM, ČUDESNIM, FANTASTIČNIM, LEPIM, DOBRIM, SJAJNIM, OČARAVAJUĆIM, PREDIVNIM. Nije uopšte važno da li su sve te ružne stvari nestale iz mog života, niti da li sam ja to počeo da uviđam samo ono što sam želeo da vidim, važno je samo da je moj život postao za mene jedna čudesna igra stvaranja, u kojoj sam pozvan da u svakom trenutku pravim izbor i donosim odluke, jedino i isključivo na osnovu onoga što želim da vidim u svom životu.
Onome što ne želim da iskusim ne pridajem svoju pažnju. Čitam samo ono što će me oplemeniti, na televiziji gledam samo filmove ili emisije za koje sam siguran da me neće uznemiriti, izbjegavam druženja u kojima bih samo ubijao vreme i koja bi se svela na ogovaranja ili prepričavanja "užasnog vremena u kom živimo", u razgovore unosim one priče koje nose poruku o nečijem uspehu, o dobrom provodu, o dobroj knjizi ili o sjajnom događaju. Daleko od toga da mi je važno da idem okolo i da izigravam veseljaka, jedino što činim jeste to što sliku života koju živim slikam vedrijim, lepšim i pre svega mirnijim bojama.
Iz knjige "Put promene...i neće biti kraja čudesima..." - Siniša Ubović
Нема коментара:
Постави коментар