Kukanje

Kod nas je veoma rasprostranjeno kukanje svih vrsta, što s razlogom, što bez razloga. Nekako nam je prešlo u naviku, čak i onda kada se životni točkovi ne kotrljaju nizbrdo. Kada bi se situacija mogla nazvati podnošljivom, čak i solidnom.

 

 

Razbijali su nas, kolektivno, vjetrovi različitih vrsta i snaga, svašta nam je remetilo mir, to je istina. Istina je i da su te kolektivne pošasti prohujale. Naravno da ni sada nije sjajno, posljedice su itekako prisutne. Više nego što bi trebale biti. 

 

Uz to, svako od nas ima i one svoje individualne izazove, nevolje, potrese. Oni su takođe vrlo šarolike prirode i skale. Valja sa svim izaći na kraj. I tako je nama negdje usput prešlo u naviku da kukamo, vrlo izdašno koristeći izgovore različitih vrsta. Razlog  je, vrlo često, pravdanje nepostignutih maštanja, žarko željenog, sanjanog, onog što smo je naša suština i zbog čega smo se rodili. 

Kad osvijestimo ta sva naša kukanja, mnogo ih je. Previše. Dan vrlo često kreće kukanjem, pa kad neko počne da kuka, mi i ne primijetimo kako mu se začas pridružimo. I ponekad tako do spavanja. Takođe je interesantno to neko kukanje gotovo usput, tek da nešto kažeš. Čini mi se da smo šampioni u toj vrsti kukanja. Radi reda.  

 

Kao da smo izgubili moć našeg dolaska na svijet, želju i riješenost da budemo ono što viče iz nas, a mi ne čujemo. Čujemo samo kako smo nemoćni, čujemo izgovore i opravdanja. Dođe mu nešto kao pečatiranje neželjene sudbine, jer nas je savladala i nama ovladala toliko da smo je prigrlili i ne puštamo je iako je nezvana.

Kao da smo kukanjem kao sastavnim dijelom našeg dana i vremena, zasjenili našu preduzetnost, polet i energiju. Čak i igru kroz koju se ono što nam je blisko najlakše ostvaruje, koliko god ne bilo jednostavno. Lakše je ako se čovjek malo i igra, pa šta i ako izgubi. Idemo dalje. Bez kukanja. Pa ćemo sutra otresti prašinu i tražiti novu priliku da kreiramo svoj svijet. A kreirajući svoj, još ponešto lijepo može da osvane u svijetu oko nas... 

 

Ali samo pod uslovom da se na vrijeme zaustavimo. Sa svim mogućim vrstama kukanja. Za početak da ih postanemo svjesni, a onda da krenemo da ih plijevimo kao korov koji ne da da nikne ono što je davno posijano u nama... Bilo bi lijepo s vremena na vrijeme, malo bolje pogledati oko sebe. Tada ćemo primjetiti ljude koji stradaju mnogo više od nas, ali ih nećemo čuti. Ne žale se. Ne jadikuju. Idu svojim putem kako znaju i umiju, kao da vjeruju u svoj put i pravac, toliko da se ne daju poljuljati i posumnjati.

 

Nije teško sebi dati malo važnosti i moći. Jer mi smo i važni i moćni, iako smo to možda zaboravili. I nema veze ako usput saznamo da još toliko toga ne znamo. Naučićemo. Koliko možemo. Ali, mi nismo došli na ovaj svijet da se sklupčamo, kukamo i čekamo sudnji dan. Pa šta i ako smo umorni, uplašeni,  premladi, prestari. Krenimo. Ili, možda ipak ne. Imamo alternativu. Kukajmo...