Na putu od kuće do škole

Postalo nam je normalno da smo željni naše djece. Nažalost. Postalo nam je normalno još toliko toga suludog, na šta kao da smo prisiljeni. A istina je da nismo. 

Ali smo počeli da se ponašamo kao moderni robovi. Kome? Svima onima koji su sami sebi dali moć da upravljaju našim životima bezecujući na različite podmukle načine našu slobodu, kao da pripada njima, a ne nama. Isprepadani smo toliko da smo na to pristali.  

Svaki roditelj, a posebno samohrani, provodi premalo vremena sa svojom djecom. To je breme današnjeg vremena, koje većina današnjih roditelja nosi. Vrijeme je ovo u kojem svi negdje žurimo, pa i ono koje provodimo zajedno, vrlo često je nekvalitetno zbog tereta silnih obaveza. Ponekad mi je moj dječak mnogo nedostajao iako živimo zajedno. Stalno smo bili u nekoj žurbi i nije mi se to nimalo sviđalo. 

Posebno naša ubrzana, nervozna jutra, u kojima bismo trčali po kući kako bismo stigli sve na vrijeme, u produženi boravak, školu, na posao. Put od kuće (buđenja) do škole bio je sve, samo ne prijatan. Sjećam se koliko sam nas opterećavala predstojećim danom i novim obavezama, jurila, a opet nekako manje stizala nego sad. Shvatila sam da i kad stignemo sve, ne osjećam se ispunjeno i zadovoljno. 

Dosadilo mi je to. Poželjela sam da nešto promijenimo, i evo već nekoliko mjeseci od odlaska u školu pravimo naš najljepši dio dana. Ustajemo malo ranije nego prije, ali zato nastojim da on malo ranije odlazi na spavanje. I onda sve polako... 

Mazimo se i tako razbuđujemo, igramo sa našom mačkom, spremamo bez žurbe i usput razgovaramo, pjevamo, smijemo se, trčimo, gazimo po baricama, glupiramo... Mislim da se više ispričamo i kvalitetnije družimo u tih naših jutarnjih sat i kusur vremena, nego za čitav ostatak dana. I u tome uživamo. Doduše, večeri su naše posebno vrijeme za sve, za polako, za ljubav, druženje, čitanje, maženje, ali to je uvijek bilo tako. Jutra su nam bila izazov, i to veliki. A sad... 

Spisak za taj dan je na papiru, što se mora obaviti, obaviće se, a ostalo može i da sačeka. Ali mi ne možemo čekati da se sve obavi kako bismo uživali u vremenu provedenom zajedno, niti ga možemo vratiti. Više se ne opterećujem predstojećim obavezama. Ustajem polako, svjesna da imamo dovoljno vremena samo za nas. I svjesna da ćemo sve stići.

A koliko sam samo o svom sinu naučila onog trenutka kad sam usporila, kad sam naučila da ga slušam i čujem ono što mi govori. Koliko sam tek morala da naučim o svemu o čemu bi on da razgovara sa mnom na našem kratkom putu od kuće do škole. Valja dostići nivo potreban da se odgovori na sva ta silna pitanja, informisati se, čitati još i još... 

Teške teme su zabranjene. Dobrodošle teme su uglavnom o prirodi, godišnjim dobima, kalendaru, svemiru, arhitekturi, automobilima, pticama, bojama, ma kraja tu nema.

Jutros smo ponavljali pjesmicu koju ja kao nisam mogla da naučim, pa me je on ispravljao. A onda se mom neznanju smijao, jer sam rekla da je znam bolje od njega. Nije ni primijetio da sam tako provjerila da li je naučio. Prije nekoliko dana smo tako ponovili sve o godišnjim dobima i kalendaru, a on to nije ni primijetio. A tek kiša u gumenim čizmama i pohod na barice... 

Pa onda poljupci, mahanje i pozdravi za kraj našeg puta, kratkog, a tako živopisnog. Na našem putu od kuće (ustajanja) do škole više ništa nije isto. I presrećna sam što je tako. Posebno sam zahvalna što sam osvijestila koliko nam je malo postalo mnogo. I kako se čudesno stvari transformišu. 

Ponekad je i mala promjena ogroma. Takođe, dovoljno je da skineš bespotrebno breme nenormalne žurbe u glavi i u zbilji, kako bi lakše disao. A tek kad podjetinjiš, pa proradi mašta, koliko samo uživaš i smiješ se... a sreću odgoditi ne možeš, djeca to najbolje znaju!