Ne čekaj, ali i ne žuri

Načeka se čovjek u životu svega. Ponekad toliko navikne da čeka, pa zaustavi život. Nesvjestan čekanja. Ponekad, opet, žuri, kao da sutra ne postoji. 

Kad si mali, čekaš da porasteš. Tačnije, jedva čekaš da porasteš. Gotovo da nema djeteta bez želje da preko noći postane veliko. Valjda iz dječije perspektive na "velike" gledaš kao na svemoguće. O, koliko je to samo pogrešno, ne odrasti, jer svakako odrasteš, nego misliti kako je to cilj. Ali treba vremena da saznaš da je svaka stepenica života tu da bismo se na nju istinski popeli i boravili na njoj dok ne dođe red na slijedeću i tako redom. 

A onda zaista porasteš. A kad se to dogodi, različiti su načini na koje saznaš da takva želja nije bila dobra ideja. I još nešto. Da si sebi uskratio toliko uživanja koje se više ne može vratiti. Djetinjstvo je jednom. Što je takođe teško za prihvatiti. Kao i činjenicu da biti odrastao ne znači da si svemoguć, nego da imaš mnogo odgovornosti. A kad sve to saznaš, bude ti previše za svariti odjednom. Tada jedva čekaš da to sve svariš. A dok variš prođe još puno vremena i čekanja.

A onda se i ne okreneš, a dijete koje je poraslo odabralo je put. Vrlo često se dogodi da ni on nije pravi. A činilo se da jeste. Da greške ne postoje. Da je život jednostavan. Izazovan. Lažeš sebe. A svaki te dan demantuje. Pa onda čekaš da i to svariš. Pitaš se gdje su nestali svi oni veliki, oni supermeni djetinjstva koje si jurio da stigneš. Oni više ne djeluju svemoćno, možda ih više i nema, a ti si opet dao sebi vremena da to sve lijepo svariš.

I tako čekaš i variš, jedno po jedno. Ti čekaš, ali život ne. On je takav da u svakom momentu traži od tebe da se hvataš u koštac, ponekad su nevremena teška, a ti bez kišobrana. Poželiš se mirnog anticiklona. I dok sve to svariš, ko zna koliko je još vremena prošlo. 

Život je sve, samo čekaonica nije. Čekanje je znak da si zapeo, i sve dok ne naučiš da je čekanje trpljenje, a da je trpljenje odgađanje prisustva u sadašnjem trenutku, ne živiš. Ne zaista. 

Samo, dok i to shvatiš, prođe mnogo vremena. I dobro je ako u međuvremenu trenuci postanu poput poklona, da svoje misli i djela oblikujemo sami, na najbolji mogući način u datom trenutku. I da imamo to što imamo. Samo treba vidjeti šta s tim napraviti.

I onda... Naučiš nekoliko bitnih stvari, uz koje ćeš lakše dalje. Da ne žuriš, ali i ne čekaš. Da živiš. Onako kako najbolje znaš, pletući klupko života pametno, mudro, vješto... Naučen, da sve što je lijepo treba polako. Da život živiš polako. Ali svjestan da čekanje odgađa život. Da nema besprijekornog života. Da ionako sve prođe...