Dobro je s vremena na vrijeme razmisliti o sebi, svom ponašanju, preispitati se, vidjeti gdje si. To je nešto kao autokorekcija, potrebna svakom od nas.
Osvrnemo li se malo pažljivije oko sebe, uočićemo ljudsku različitost u punom sjaju. Neko se ne preispituje nikada, ponašajući se kao da to tako treba. Postoje i oni povremeni preispitivači. A opet postoje i oni koji kao da ne prestaju.
Da li je to težnja neuhvatljivom savršenstvu, da li je zaostavština vaspitanja koje je tome težilo, ne znam. Može biti da je i jedno i drugo, trenirano godinama, pa odomaćeno. Nisam sigurna koliko je to uopšte bitno. Ali ono u šta sam sigurna jeste da mi je u jednom trenutku bilo dosta.
Prestani da se pitaš! Preispituješ...
Prestani da se pitaš zašto je nemoguće ugoditi svijetu i za promjenu počni
da ugađaš sebi. Nema tog maksimuma koji ćeš dati, pružiti i postići, a ostati
dobar. Koliko god dobra u tebi ležalo, koliko god ga darivao i njime bogatio
svijet i ljude oko sebe, ponekad je nedovoljno. Rijetke su osobe koje će to vidjeti. Iz različitih razloga. Pa, zašto bi ti onda bio nemiran.
Ponekad je potrebno i sa najtežim činjenicama se suočiti, kako bismo mogli dalje. Djeluje kao prst u oko, ali nije. Koliko god nas pomisao na neke teške istine boljela, oslobađajuća je. Zato to treba učiniti već sa prvim naznakama da boli. Saznanje, ma koliko teško bilo, bolje je nego zavaravanje i svakodnevno mučenje pitanjima na koja nećeš dobiti odgovor. Ali ga znaš.
Nisi glup. To je jasno. Na pogrešnom si mjestu, ljudi su pogrešni. Okreneš se, odeš. Tvoj korak će postati lakši kada znaš da si sve dao i uradio. Najbolje što umiješ. Onda kad shvatiš da si što jesi u svakom mogućem trenutku, shvatićeš još nešto. Možda ne odmah i možda ne lako, ali prije ili kasnije hoćeš. Shvatićeš da ono najbolje od nas znači sve. 
Nastavi da živiš!
Ponekad je potrebno i sa najtežim činjenicama se suočiti, kako bismo mogli dalje. Djeluje kao prst u oko, ali nije. Koliko god nas pomisao na neke teške istine boljela, oslobađajuća je. Zato to treba učiniti već sa prvim naznakama da boli. Saznanje, ma koliko teško bilo, bolje je nego zavaravanje i svakodnevno mučenje pitanjima na koja nećeš dobiti odgovor. Ali ga znaš.
Nisi glup. To je jasno. Na pogrešnom si mjestu, ljudi su pogrešni. Okreneš se, odeš. Tvoj korak će postati lakši kada znaš da si sve dao i uradio. Najbolje što umiješ. Onda kad shvatiš da si što jesi u svakom mogućem trenutku, shvatićeš još nešto. Možda ne odmah i možda ne lako, ali prije ili kasnije hoćeš. Shvatićeš da ono najbolje od nas znači sve.
Ako je, pak, to sve nekome ništa, neka. Produži dalje. Bez bespotrebnog tereta, jer ti ne treba. Samo će te ponovo stići sutra, ako ne prihvatiš jasnoću situacije. Nisi dovoljno voljen, cijenjen, poštovan. Nisi kod kuće. A ono što boli, proći će. To samo znači da si čovjek. Bolovi popuštaju onog časa kad prihvatiš da se takve stvari događaju. Mnogima. I onda treba da uradiš samo jedno.
Da prestaneš da se pitaš! Preispituješ.
I da kreneš dalje.
I nije važno više ko je taj kome je sve tvoje ništa. Ma kako djelovalo obeshrabrujuće i očajno izgledalo ako je to neko tvoj... Ako je neko blizak boli više, muči jače. I prođe. Ako nije, mnogo je lakše. Ali i tad boli. I prođe. I suze na kraju presuše. I toliko naučiš da živiš s tim da sam sebi počneš da se čudiš da jesi. Da si uspio. Da možeš. Zato, učini tako.
Prestani da se pitaš! Preispituješ.
Nastavi da živiš!
I shvati da nisi rođen da bi te svi voljeli i da bi druge šarmirao. Rođen si da zasijaš u svom punom sjaju. Rođen si s misijom. Zadatkom. I zato nikad nemoj da prestaneš da budeš što osjećaš da jesi. Budi ono zbog čega si tu. Prestani da budeš ono što neko traži da budeš, kako bi njemu bio potaman i kako bi te on zbog toga volio. Prihvatao. Odobravao. Ne sumnjaj u svoje dimenzije.
Prestani da se pitaš! Preispituješ.
Nastavi da živiš!
Ako makar i povremeno dozvolimo da smo tuđi, ma koja svrha toga bila, usput ćemo ostajati bez svojih vitalnih dijelova. A bez njih, šta ćemo... Nema te osobe na ovom svijetu kojoj bismo ugađajući, smjeli dozvolili da se cjenjkamo svojom ličnošću, sobom. Nemoj postavljati sebi pitanja na koja ionako znaš odgovor. Ne zamaraj sebe suvišno. Traži put do kuće, a znaćeš da si tamo, jer više nećeš morati da se neumorno samopreslišavaš. Sve će gotovo samo teći...
Zato prestani da se pitaš! Preispituješ.
Živi!
Da prestaneš da se pitaš! Preispituješ.
I da kreneš dalje.
I nije važno više ko je taj kome je sve tvoje ništa. Ma kako djelovalo obeshrabrujuće i očajno izgledalo ako je to neko tvoj... Ako je neko blizak boli više, muči jače. I prođe. Ako nije, mnogo je lakše. Ali i tad boli. I prođe. I suze na kraju presuše. I toliko naučiš da živiš s tim da sam sebi počneš da se čudiš da jesi. Da si uspio. Da možeš. Zato, učini tako.
Prestani da se pitaš! Preispituješ.
Nastavi da živiš!
I shvati da nisi rođen da bi te svi voljeli i da bi druge šarmirao. Rođen si da zasijaš u svom punom sjaju. Rođen si s misijom. Zadatkom. I zato nikad nemoj da prestaneš da budeš što osjećaš da jesi. Budi ono zbog čega si tu. Prestani da budeš ono što neko traži da budeš, kako bi njemu bio potaman i kako bi te on zbog toga volio. Prihvatao. Odobravao. Ne sumnjaj u svoje dimenzije.
Prestani da se pitaš! Preispituješ.
Nastavi da živiš!
Ako makar i povremeno dozvolimo da smo tuđi, ma koja svrha toga bila, usput ćemo ostajati bez svojih vitalnih dijelova. A bez njih, šta ćemo... Nema te osobe na ovom svijetu kojoj bismo ugađajući, smjeli dozvolili da se cjenjkamo svojom ličnošću, sobom. Nemoj postavljati sebi pitanja na koja ionako znaš odgovor. Ne zamaraj sebe suvišno. Traži put do kuće, a znaćeš da si tamo, jer više nećeš morati da se neumorno samopreslišavaš. Sve će gotovo samo teći...
Zato prestani da se pitaš! Preispituješ.
Živi!
Нема коментара:
Постави коментар