Moje najteže priznanje

Rodiš se. Niko te nije pitao. I čini se da ne prođe dugo, a ti si već uveliko tu i postojiš, sa svim trebanjima, moranjima, obavezama, pravima, usmjeravanjima, odlukama, kretanjima, skretanjima... Sa svim. Najmanje sa pravima. 

Jer, uputstva nema. Samo iskustva. Svako od nas ima svoje. Iskustvo, gledanje šta će sa životom. A ne postoje dva ista. U nekom trenutku postaneš svjestan svog bivstvovanja, a dok se to ne desi, već si otkinuo zavidan broj godina, što tuđi, što svoj. A onda, počneš da priznaješ sebi neke istine. 

Od svih priznanja, meni je najteže to jedno. I mislim da u ovom momentu ne bih mogla dalje dok ga sebi ne podarim. Kako bih ga nazvala? Moje najteže priznanje. Shvatiš da te ovaj i ovakav svijet od malena uči da opravdaš svoje postojanje. I to ne nježno. Grubo, životno, najgrublje. Jer ako ga ne opravdaš, kao da te nema, kao da ne postojiš. Kad te tako nauče, čitav život misliš da si nedovoljan, da moraš da zaslužiš to što si tu.  

Moje najteže priznanje je opravdanje postojanja i sopstvene vrijednosti, tuđim odobravanjem, aplauzom. Kao da si stvoren da se ne zaustavljaš, jer ako jesi, ti nisi. Samo ako si dobio potvrdu, onda jesi. A dobićeš je, ako zaslužiš. Začarani krug. I tako se dječije traume, strahovi i moranja, usele duboko u tvoju ličnost, izrezbare u njoj vrhunskom tehnikom svoj rad, djelo. A njega teško možeš izbrisati.

Nisi čestito mogao da čuješ svoj glas i ono što ti je govorio, jer su ga ostali prigušili i nadjačali. Nisu ti dali, nisi stigao. Nisi bio planiran, ali kad si već tu, da vidimo šta imaš da ponudiš. Kada bi oni koji nam to usade odmalena samo znali. Ali ne znaju, jer ni oni drugačije nisu učeni. Postoje stvari koje se vremenom usele u genetski kod. A naš kod je to, dobrim dijelom, pravdanje postojanja. I strah. Kao da je iskonski. 

Preživljavanje, uz strah, plašenje, koje ti već u djetinjstvu isisava radost i razigranost, tjera na brzo odrastanje i ignorisanje tvoje ličnosti i cilja. A svako ga ima i u miru, bez pritiska može da ga otkrije i elegantno mu se posveti. Rijetko se desi ta elegancija na Balkanu. Lični pečat. Balkan je strah, plašenje, goli opstanak i moranje. Uklapanje i utapanje, nestršanje. Najviše. Pa onda mrvice svega ostalog, ako ih ptičice ne pozobaju negdje usput. A onda si tek nadrljao.  

Aromatici života tako najlakše izmiču, nestaješ polako. I nastavljaš da upireš, čak i kad ne moraš. A kad shvatiš da si u zamci, zapitaš se u jednom trenutku, zašto... Iako si davno shvatio da ne moraš da impresioniraš. Sebe ne. Znaš ti sebe još odavno. A zar je toliko bitno impresionirati druge, zanemarujući sebe. Zaboravljajući na svoju autentičnost, kao i to da si dovoljan. Baš takav kakav jesi. 

Zato, ne upiri više. Stani. Udahni. Svari. Pa onda nastavi dalje. Ali... Drugačije, čovječe! 

Kakav god bio kod, promijeni ga, dodaj svoja pravila, neka se prenosi dalje onakav kakav neće nikome štetiti. Neka se rezbare neka nova djela, neka se više niko ne rađa za druge, neka se rađa za sebe. Prvo za sebe. Zaboravi tapšanja po ramenu, odobravanja i aplauze. Zaboravi da smijeh donosi suze, da svaka radost predstavlja uvertiru u žalost, kao i to da je svaki rizik životno ugrožavajući. 

Raduj se ti aplauzu. Ali sopstvenom. On ti treba. Ti si trebaš i istinski polet. Ti. Baš takva kakvu te je neko bez pitanja donio na ovaj svijet. Onakva kakva si bila, kako bi danas bila ko jesi i kako bi to mogla i sutra biti. Ne želim više da moram, želim da hoću. Ne dam nikome razigranost, treba mi. Ne želim ni ignorisanje unutrašnjeg poriva, jer gubim sebe, svakog dana pomalo. 

Trebaju mi svi moji resursi da izrezbarim rad koji možda neće biti vrhunski i naići na bilo čije odobravanje. Ali će biti čista autentika, pa kome se ne sviđa, neka traži svoju. Balkansko isisavanje životne radosti bih zakonom zabranila, ali od toga nema ništa. Šteta za nas i našu djecu. Ne i za moju. Jer igra je važna, sreća i radost ne trebaju završiti djetinjstvom. A suze ne dolaze poslije smijeha, nego kao sastavni dio života.

Život je kombinacija, mješavina, težnja ravnoteži i u njemu je svega pomalo. Ako imaš sreće, biće više lijepih stvari. Ali učeći da si samo ozbiljan, čestit, dobar i vrijedan i da samo radeći, bez velikog opuštanja i ventila možeš dalje, učiš pogrešno. Varaš se. Ne možeš, osim da sam sebi ukradeš ono čega su te lišili još davno, plašeći te... A težnja ravnoteži spolja i iznutra je važna. 

Zato je moje najteže priznanje to. Da sam dozvolila da samo teško odricanje i vrhunski rad, mogu i moraju biti potvrda da mogu da zauzmem svoj prostor. Da budem. Da jesam. Više neću. Niko ne bi trebao. Ali sam uspjela da čujem svoj glas. Ponovo. Možda prvi put jasno. Voljela bih da se svi mi čujemo, dok nas ne nadjačaju, dok ne ogluvimo, obolimo, dok ne bude prekasno.

Uz nas, kad se rodimo, ne dolazi uputstvo za upotrebu, a bilo bi lijepo da nam barem kažu da nismo nepoderivi. Da se trošimo. Obično nam to ne kažu. A važno je. Ne dajte nikome da vas osporava ili odobrava, jer ćete vremenom nestajati, iako ste tu. Ništa vas se neće pitati. Ne dozvolite da vas uvjere da ne vrijedite, pa da vam život prođe, dokazujući suprotno. Ili to da vas nikad ne napusti potreba da to suprotno dokazujete.

Kad se donese mnogo iskrivljenih odluka, jer im je korijen takav, iščupaj, pa ponovo sadi. Ispravljaj. Sadi tako da te se pita, da odlučuješ, da svjesnim odabirom, svojim prisustvom, jednostavno jesi. Da si bitan. To je nevjerovatno  važan izbor. Ali ga trebaš. Najviše. Više od bilo čega. 

Ne samo ti...